Александар ЛУКИЋ
ПРАЗАН РОГ
Пуна шума опалог лишћа.
Од палих анђела – сметови.
Занимљиво нигде на видику -
ни пукотине међу лишћем.
Пева мртво лишће. Одлучно
пева под засеченом стеном –
поток змијуља тамо где престаје шума
један шупаљ јелењи рог имитира шуму.
Јудеохришћани пободени у земљу
до колена – маске: црвени ширити.
Нововерци поломљени црни црепови
у некој башти уређеној крај сеоског
пута поплочавају стазу - онако од ока.
Главати цветови хризантема другосрбијанци
повијени – у строју немоћни да као летњи
свици полете у свет.
Много година доцније
сав се тај завичајни предео
изненада претворио у вечни лед.
Онај празни јелењи рог
штрчи из леда: уперен кажипрст.
Коминтернин кларинет.
НАГОСТ
Моја Србијо – шта бих са тобом
овако чворноват, а не полтрон?
Зар да наричем – као већина море;
да цркнем од самоће, колико до зоре -
не, неће бити тако. У своје име велим
нека сви знају: загробни глас ће тећи
пролећним поточићем - током целим.
Моја Србија, то сте ви српски роде!
Не тужим. Србија од свега више вреди,
и мада је пуки експонат. Узапћен у сефу
музеја. Привремено отет - себе штеди!
Познајем те идиоте избечене у блефу,
који су тако гнусну подлост учинили.
Примили се наших имена, а остали
у души туђа вера. Шта су нам урадили,
ти туђини - пилићи од квочке отпали.
Србијо моја – вајдо, сударају се стакленци
далеко за брдима у селу на раскршћу
по прашини. Дечја игра – ивањски венци
јутрошњи, капију красе, та види: не дршћу
као што људско тело чини страхом обузето.
Господ ће наш једини учинити нам свето
стање – одузеће непотребна странствовања.
Нек из кактуса избије цвет бео – без јадања.
Србија отаџбина – нестална, и таква, у даљини!
Са замишљеним људима заселим, ми се чини
на троношци. То моје голо сунце сија. Утекао
из отаџбине нисам. Причини сам на реп стао.
