...Велики немачки песник је још у детињству чуо за Србе у кући свог рођака Јохана Готфрида фон Хердера, филозофа, историчара, преводиоца и песника, који је 1778, као први, у светску књиженост увео српске народне песме, много пре Вука.Педесет година касније, његов син Сигмунд, тада најбољи геолог Европе, истраживао је минерално и рудно благо Србије и указао на светлу будућност коју јој може донети то природно богатство. Изузетни путопис барона Сигмунда фон Хердера, који је 1835. прокрстарио целом Србијом, на српски језик је преведен тек после 180 година. Велики геолог детаљно описује планине и рудна налазишта, указује на то да је Бор европска ризница бакра, а с посебним дивљењем описује гуслара на вашару у Неготину: - Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни, али пријатни, и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже. ВЕЛИКИ пољски песник Адам Мицкијевич је 1841. на предавању у Лозани рекао: "Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена." Следеће године објављен је путопис Ханса Кристијана Андерсена "Песников базар" у коме је бајкописац читава поглавља посветио Србији. - Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом Милошем под лиснатим засторима. Дрвеће шири своје гране над судницом. Млада и младожења играју под дрветом. Кao џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против свих српских непријатеља, зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која трчкарају. Ова шумовита земља је зелена грана живота на већ иструлелом османлијском стаблу и држи се још само танким жилицама за њега. Гране су пустиле ново корење, и ако им буде било дозвољено, рашће смело као један од првих краљевских цветова Европе - надахнуто је писао Андерсен....

Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

Наш спруд, наша плажа


Одржава је и чува, ко би други, наш стари добри дивљи Господин златни Дабар - Пек. Откако је наша покојна мајка разорала наше рећно острво испод Српачког Јаза -да би гајила бостан, диње, лубенице - острво у који се стока склањала и завлачила у дебелу и густу хладовину ракита,врба и топола, Пек нешто стално изводи сваког пролећа, кад надође силан. Али, захваљујући јовама и багремовима и дудовима,па и тополама, не начиње нашу обалу. Скоро сто метара тече кроз наш посед, и увек уз ону северну обалу има вир.Има и сада, али га је требало очистити од дрвећа које су нанеле боде мутне. Чистили смо наш вир, исправљали хирове поводња, и уклањали људску поган. Море пластике и друге гадости, које прост свет, који у звижду нема већу драгоценост од овог господина, баца у њега све и свашта и шаље тако можда своје простачке поздраве Дунаву и Црном мору...
    Пек нам сваког пролећа и лета направи спруд од разнобојног светлуцавог крупног шљунска, лишћа; и увек је то нови облик, нова ексцентричност нашег златоносног архитекте, над којим су се надвиле крошње брв а, јова, дудова, топола, багремова....

..
Загледајте се у парче овог спруда и секире

..
Та секира је стара колико и ја скоро седам деценија. Додуше, можда чак и девет деценија?Деда Станко је користио; та секира је надживела и нашу мајку Наталију, и оца Михаила... И да не набрајам даље. Том секиром сам чистио наш вир. Одувек је сеоска плажа била на нашем салашу, тј. имању у Лакомици, јер је најдубљих вир био иза нашег реченог острва са најфинијим песком на свету, фином, топлом и светлуцавом... Загледајте се у тај шљунак на спруду, увећаћу слику, погледајте колико ту има извајаних различитих облика и колико лишћа.
..
Тај у чизмама на спруду крај секире, то је мој пратиоц и помагач, млађи син

..Ивану никад ништа није тешко.Иако је први дан лета започео као тропски, ми смо користећи хладове уз пругу (део Просјанског пута) дошли да се окупамо, тј. да претходно прочистимо вир. Дуго нисмо долазили; све се изменило; по пањевима на другој обали, видимо да су нас посећивали месни лопови, бирајући старе и добро очуване багремове. Али нека, Бог све види - ко се овајдио од туђег?

..
Пек је прекрасна планисна лепотица-брзавица; ...



Људи су га напустили, пре свега они који имају имања на његовим обалама кроз села кроз која кривуда скоро савладан појасом континенталне прашуме, људи су га поганили, али не и сасвим опоганили... Пек ће се одбранити и све надживети, као и она секира на спруду. Јер Пек је једна скоро фантастична секира, која сече без реза...

....
То дрво, врба у реци, коју је донела пролетос, померили смо из средине нашег вира...


Тај вир  није као онај некадашњи са северне стране нашег речног острва, јер тај је вир стварао Српачки Јаз, као што је створио и наше речно острво. Оно се после деценија поново појавило и спојило са ливадом на којој је све до 2014 о оног великог поводња био наш салаш. Река нам је углавом давала оно најбоље, а у мене је уткала, док сам био дечак, и младић, студент, оне златне нити као у неки вежени комад наших народних уметница. 

--
Једно је Пек у Горњем Звижду, а нешто сасвим друго у Доњем Звижду

..
Наше имање (Лакомица) је испод она два моста - железничког и бетонског - првог моста на реци кад се долази из Београда. Ту се улива Љешничка река, чије је корито суво преко претежног дела  године; и чији шљунак светлуца од плавог злата (зато што у руди злата има и примеса гвожђа).  Ту нам је Пек после великих љутљи и пенушања са почетка сваке године, пред пролеће, остављао баре и лагуне, које је - као оригинални архитекта копао и стварао на најнеочекиванијим местима... Пек је дар планина североисточен Србије, Божји дар. (Завичај Златног Руна. Завичај Орфејев)

..
Некога можда може и поплашити ова дивљина, прашума...


.
Нас? Не. "Мени је овде лепше него на мору",каже мој млађи син. "Овде ме је деда михаило учио да пливам..." вир који сам управо почистио, испразнио од стабала врба и багремова које је Пек донео ко зна одакле? 
    Требало би, зар не, да једном одемо до његових извора. Јер некако смо кроз време повезани: Рајкова Река и Мали Пек, Мајданпек, харамбаша Рајко и ми Лукићи, из Доњег Звижда, скоро крвном везом...
      После купања, сасвим неочекивно загука голуб гриваш на најстаријој тополи Преко Пека (тако зовемо тај део имања) - гриваши сад овде царују и имају гнезда али не само они; грлице; косови; некада су нам прелетале преко глава чапље, роде, некада су ниско летели над водом водомори; а предвече су долазила читава јата ласта и уз цилик се купала од Лакомице до Белила...У Белилу је била висока обала Пека, некако обрушена, избушена; у тим рупама су се гнездиле брегунице, читава једна колонија брегуница! А сада се обалама Пека, од Белиладо Лакомице не може прићи од густе шикаре, и павити чији се цветови сребрни свуда осмехују; па и на нашим липама, спутавајући их...


..
Пек ће увек остати неовршена и загонетна прича...
..
ЛеЗ 0011721 

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови