Трагом "IV свеске"

То је та свеска. То су корице те свеске.Вођена је од 1.јула  - до краја летњег ферија. Савшта у њој има, а понајвише записа, поезије. Рајнер Марија Рилке је на почетку, стихови преписивани мојом руком (препев Коље Мићевића, циклус "Воћњаци"... а онда на преко двеста страна много углавном необјављиваних стихова двадесетједногодишњака, из Звижда, студента компаративне књижевности. Затим исечци из новина, недељника, изводи из књига. И ја на све то нисам обраћао пажњу све - до минулог лета, када сам  сређивао своју библиотеку, дневнике, бележнице и др. Свашта има у тим сваштарама. Пре свега - израза душевног живота, али и ствари које сам скоро сасвим заборавио....

---

Два исечка, са стр. 3, 12.
..

изглед те 12. и 13 стране.

...

Факсимил исечка чланка о песнику Лују Арагону из "Политике", непотписан.

..
Негде на 41. страни (непагиниране свеске) и један бели коверат, адресиран на име власника те свеске.

..

..

..

..
    Добро је да нисам уништио ту свеску, тврдих корица и оно што је сакупљено, сачувано у њој. Из више разлога.
И због оног, егзистенцијално, основног. Чиме сам ја испуњавао тај дуги летњи распуст у Звижду? иозмеђу редова записаних стихова, туђих и мојих, исечака из новина и часописа, превода, стихова не само Рилкеа, него многих песника, види се - макар силуета, ако ништа друго могућег портрета уметника у младости. Тада сам имао 21 годину, велику слободу и мир и уточиште једне стабилне породице. Нисам се бавио  - мислима о жендиби, мислима о успеху, мислима о стварању потомства. Ја сам даноноћно бдео у соби свог рођења, писао повремено, читао, читао, читао... Али не, ка нисам био калуђерски искушеник. - Таман посла. Тад су још увек била жива та звишка села, која су мој завичај; пуна младића и девојака, света; и било је углавном неколико плажа на Пеку, а једна је била и на нашем имању, у Лакомици, она најбоља...Не, никада нисам заборављао да постоје и - други путеви, друкчији избори, друкчија откључавања, ко зна чиме све диктирана...
     Долазили су ми пријатељи у госте, остајали по неколико недеља (Микан Аничић, студент сликарства, родом из Бадовинаца на Дрини, и други); било је могућности, јер  имали смо вишак стамбеног простора и ону неопходну простосрдачност и гостољубивост; али тога лета, догодило се нешто - она студентска дружења у Београду, беху прекинута. Виђао сам се са пријатељима из мога најближег звишког окружења, повремено, који се беху оженили. Они беху нешто старији од мене; нашли су запослееа, почели да праве децу. Ја сам уместо тога читао даноноћно, и - писао даноноћно. Ето, у овој свесци, сваштари, има о томе много потврда, доказа...

     **
     Два факсимила одабраних записа, говоре о мојим изричитим ставовима двадесетједногодишњака. О опредељењима. Видим из Микановог писма, које ми је писао из села Поганова, и манастира Поганово, у грубим цртама, један снажан осећај за стварност, и за једну врсту духовности, која није била својствена типичним јунацима наше генерације. Било је девојака које су се мотале око нас, али ми као да их нисмо примећивали; још нисмо били нашли девојке за себе. Наше амбиције су биле - сасвим другачије, од свих које смо познавали. Напустили смо студије права, на које нас је натерала породица, и упустили се у авантуру звану живот уметника, која траје од тренутка када се за то одлучите до смрти. Био сам окружен, срећом, поузданим пријатељима, чије су главе биле пуне чворуга, и пред које је живот поставио изузетно високе баријере. Али, шта су све те баријере биле, чак и кад су биле више од гребена планина, и литица клисура, за  особе које је обузео духовни живот, и који су свесно свој живот приносили као жртву уметности (ма шта под тиме подразумевали). Подцењивао сам деценијама своја размишљања, које сам повремено и шкрто записивао. А у тим размишљањима има толико истине. Вредност те свеске, сваштаре је у томе, што једно од тих размишљања - сада када бацим дуг поглед уназад - то да сваки је човек главни лик свога романа и споредни лик неке епопеје; свака судбина је сама по себи занимљива; лоши писци су криви што од неке судбине направе досадну причу -  има скоро вредност дефиниције, иако мени тада није било стало до тога; ми смо, тај круг у којем сам се ја кретао (круг младих уметника и радозналих људи), тада постављали темеље за неке високе ствари,као што чине мајстори, добри мајстори, иако тада нисмо тога били свесни као овог тренутка (четрдесетак и кусур година касније)... нисмо тада били у ситуацији да се бавимо прозом живота (склапањем бракова, прављењем деце), јер смо се већ бавили поезијом живота, као што то раде аскете, калуђери...инокосни људи...И немам разлога да се бојим тих сећања, тих грозница летњих вечери, и дугих ноћних бдења, јер је то постало искуство, основа, а не гуштерски реп, који може да се у неким мучним часовима регенерише...   ( 27. 12. 20016. Касно ноћу)

ЛеЗ 0008819