...Велики немачки песник је још у детињству чуо за Србе у кући свог рођака Јохана Готфрида фон Хердера, филозофа, историчара, преводиоца и песника, који је 1778, као први, у светску књиженост увео српске народне песме, много пре Вука.Педесет година касније, његов син Сигмунд, тада најбољи геолог Европе, истраживао је минерално и рудно благо Србије и указао на светлу будућност коју јој може донети то природно богатство. Изузетни путопис барона Сигмунда фон Хердера, који је 1835. прокрстарио целом Србијом, на српски језик је преведен тек после 180 година. Велики геолог детаљно описује планине и рудна налазишта, указује на то да је Бор европска ризница бакра, а с посебним дивљењем описује гуслара на вашару у Неготину: - Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни, али пријатни, и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже. ВЕЛИКИ пољски песник Адам Мицкијевич је 1841. на предавању у Лозани рекао: "Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена." Следеће године објављен је путопис Ханса Кристијана Андерсена "Песников базар" у коме је бајкописац читава поглавља посветио Србији. - Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом Милошем под лиснатим засторима. Дрвеће шири своје гране над судницом. Млада и младожења играју под дрветом. Кao џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против свих српских непријатеља, зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која трчкарају. Ова шумовита земља је зелена грана живота на већ иструлелом османлијском стаблу и држи се још само танким жилицама за њега. Гране су пустиле ново корење, и ако им буде било дозвољено, рашће смело као један од првих краљевских цветова Европе - надахнуто је писао Андерсен....

Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 03. октобар 2015.

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ? / Бела Тукадруз

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ?


Да би­смо схва­ти­ли вред­ност ма ког де­ла, ауто­ра, мо­ра­мо га по­ста­ви­ти ме­ђу мр­тве умет­ни­ке и пе­сни­ке, и упо­ре­ди­ти. То зах­те­ва ви­со­ка кул­ту­ра истин­ске, нео­фи­ци­јел­не кри­ти­ке, сва­ке озбиљ­ни­је и ства­ра­лач­ке кри­ти­ке, а ов­де, то што је прак­тич­но ар­ти­ку­ли­са­но ве­о­ма ар­гу­мен­то­ва­но у свет­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти обе­ло­да­њи­ва­њем нај­по­зна­ти­јих есе­ја Ели­о­та пр­вих де­це­ни­ја 20. ве­ка о функ­ци­ји кри­ти­ке и о од­но­су тра­ди­ци­је и ин­ди­ви­ду­ал­ног та­лен­та, ка­сно је сти­гло, и по све­му су­де­ћи, ни­је се „при­ми­ло“ на пра­ви на­чин. Срп­ска по­е­зи­ја 20. ве­ка је нео­дво­ји­ви део ви­со­ке срп­ске кул­ту­ре и у сво­јим нај­бо­љим при­ме­ри­ма она се при­бли­жа­ва оном што је су­шти­на кул­ту­ре уоп­ште…
Пред без­да­ном књи­жев­но­шћу је чи­та­ва бу­дућ­ност, као што је пред мр­твим пе­сни­ци­ма чи­тав веч­ност. Мр­тви пе­сни­ци су жи­ви ви­ше не­го ствар­но жи­ви. Што је суд­би­на ви­ше од­у­зе­ла не­ком мр­твом пе­сни­ку, вра­ти­ће му Све­вре­ме. Чер­га­ри под ша­то­ри­ма до­би­ће ку­лу ко­јој ни­кад не­ће на­у­ди­ти игра вла­ге под ра­зним тем­пе­ра­ту­ра­ма.
Ни­ко од њих ни­је оно што пи­ше у би­ро­крат­ским исто­ри­ја­ма књи­жев­но­сти нај­бо­љих исто­ри­ча­ра нај­зва­нич­ни­је књи­жев­но­сти.
Мо­гу­ћа је је­ди­но крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.
Чак јед­на вр­ло, вр­ло са­же­та ан­то­ло­ги­ја Се­бич­ни му­зеј – јед­на од мо­гу­ћих про­ти­ван­то­ло­ги­ја ан­то­ло­ги­ји Не­се­би­чан му­зеј.
Жи­ви пе­сни­ци су још зе­ле­ни, још – зе­ље зе­мљи­но! По то­ме ко­ли­ко жи­ви пе­сни­ци бе­же и из­бе­га­ва­ју све ве­ли­ко и ко­нач­но, па и смрт, мо­же се про­су­ди­ти ко­ли­ко су не­са­бра­ни, не­са­вр­ше­ни и ма­ли.
Мр­тви пе­сни­ци се ба­ве нај­о­збиљ­ни­јим, бес­ко­нач­ним, зи­да­њем, зи­да­ју­ћи од ко­ма­да ду­ше Све­чо­ве­ка, да би ту­ђи­на по­ста­ла дом без­дом­ним, а ту­ђин­ци че­љад. Мр­тви пе­сни­ци су са­бра­ни и на­ди­ру као не­бе­ска вој­ска, осме­ху­ју­ћи се са обла­ка у за­ла­зак, из ви­си­не и ду­би­не не­ба, из тре­ће ди­мен­зи­је.
Да се све ла­ска­ве ре­чи ка­жу, све по­ча­сти ука­жу и сви пре­сто­ли пре­пу­сте нај­ве­ћем бар­ду, ма­кар у ста­ро­сти, ни­шта не би мо­гло сам­њи­ти жа­лост ње­го­ву осим ду­ша, ко­је би се до­да­ле ду­ши ње­го­вој, ко­је би се сли­ле с ду­шом ње­го­вом, и ду­шу ње­го­ву удво­стру­чи­ле, утро­стру­чи­ле, усве­че­ло­ве­чи­ле… Та­кав се још ни­је ро­дио у 20. ве­ку!…
Би­ло је оних ко­ји су бе­га­ли од се­бе, да би из­бе­гли не­из­бе­жно, а на кра­ју су до­гу­ра­ли до из­ве­сних па­ро­хи­јал­них успе­ха, па­да­ли од умо­ра и кло­ну­ло­сти у сво­јој ста­рој по­сте­љи. Бе­жа­ли су од се­бе и – из­бе­гли од се­бе. По­ра­зи­ли се­бе!
Ко су они би­ли? Зри­кав­ци што зри­чу са зри­кав­ци­ма, бум­ба­ри што бум­ба­ра­ју с бум­ба­ри­ма, ку­ка­ви­це што ку­ка­ју с ку­ка­ви­ца­ма.
И онај ко­ји је имао сна­ге да се про­де­ре, да над­гла­са зри­кав­це, бум­ба­ре и ку­ка­ви­це, од ње­га су се­би на­пра­ви­ли уз­о­ран мо­дел!
Где су? Усе­ли­ли су се у ма­хо­ви­ну по­лар­ну и у гљи­ве бар­ске.
По­сле то­ли­ких би­та­ка, окр­ша­ја и жр­та­ва, су­дар два та­бо­ра, од­лу­чен је био бро­јем а не умом, сна­гом и ле­по­том. По­гле­дај­те те аве­ти, по­бед­ни­ке. На­мет­ну­те и је­зи­ве, што хо­да­ју кроз биљ­ке и ми­не­ра­ле, кроз гво­жђе и жи­ву, кроз угаљ и ра­ди­јум, што ула­зе у ко­же људ­ске, у звер­ска кр­зна, што су се умо­та­ва­ли и опет умо­та­ва­ли, јер им је би­ла зи­ма. Уме­сто да се свла­че до ко­же, да ски­ну сво­ју ко­жу, да ви­де се­бе кр­ва­ве и јад­не, да са­гле­да­ју се­бе, кроз бол, со­тон­ски, ако не мо­же дру­га­чи­је, да се вра­ти се­би, тј. су­о­че­њу са без­да­ном. Да бу­ду бли­зан­ци све­га по­сто­је­ћег, сре­ће и не­сре­ће, бо­ла и ра­до­сти. Зар вам не ли­че на веч­но по­ра­же­не, ве­чи­те пре­тен­ден­те, ти што су мо­гли да ра­де не­ки дру­ги по­сао, ре­ци­мо, са­зид­ни, и од ње­га жи­ве, не од ре­чи и ми­сли. Јер ре­чи и ми­сли ни­су за­ни­ма­ње већ жи­во­твор­на му­зи­ка сва­ког за­ни­ма­ња…
Овим тек­стом је, на­по­кон, об­ја­вљен рат нај­зва­нич­ни­јој, тј. би­ро­крат­ској књи­жев­но­сти, офи­ци­ја­ли­зму уоп­ште у срп­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти у име јед­ног ства­ра­лач­ког иде­а­ла ко­ји ће увек жи­го­са­ти као ко­на­тра­про­дук­ти­ван, кон­зер­ва­ти­ван, огра­ни­че­ни, симт­по­ма­тич­ни бе­лег Скер­ли­ће­ве сим­па­ти­је за Абра­ше­виа и Про­ку Јов­ки­ћа!
Шта је у том пра­вед­ном ра­ту де­фи­ци­тар­но, ов­де и са­да?

На пр­вом ме­сту – Па­мет са Бо­гом.
На дру­гом – без­да­на књи­жев­ност.
На тре­ћем – Пе­сни­ци или пи­сци-кри­ти­ча­ри.
На че­твр­том – Крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.

*
Нео­бја­вље­ни рат из­ме­ђу ова два та­бо­ра тра­је де­це­ни­ја­ма уна­зад, са­мо што се о то­ме ћу­та­ло. Тек кад су окр­ша­ји сти­гли и у на­ше дво­ри­ште и под на­ше про­зо­ре, ми смо схва­ти­ли да рат одав­но тра­је, и да је ђа­во до­шао по сво­је. На стра­ни пр­ве књи­жев­но­сти су ин­сти­ту­ци­је, др­жа­ва, из­да­вач­ка, ме­диј­ска, на­ме­тач­ка ма­ши­не­ри­ја, фи­нан­си­је, и све оста­ло. Без­да­на књи­жев­ност има са­мо се­бе и стал­ни де­фи­цит пи­са­ца-пе­сни­ка-кри­ти­ча­ра.
И кри­ко­ве. По­пут оног Ви­на­ве­ро­вог, у на­сло­ву ове об­ја­ве.
Нај­ви­ше су се тру­ди­ли да за­та­шка­ју тај рат до ис­тре­бље­ња пре све­га нај­и­стак­ну­ти­ји пред­став­ни­ци тзв. нај­зва­нич­ни­је, би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти, јер је и са­ма вест о оно­ме што се упра­во до­га­ђа, по­га­ђа­ла нај­ра­њи­ви­ја ме­ста њи­хо­вих по­ло­жа­ја.
Ко ће на кра­ју по­бе­ди­ти? Мр­тви пе­сни­ци – кад из њи­хо­вих гро­бо­ва ник­не тра­ва, јор­го­ван и ди­вља тре­шња, и кад о њи­ма про­го­во­ре мла­ђи, они ко­ји до­ла­зе, ко­ји ће увек до­ла­зи­ти, хва­ла Бо­гу из нај­не­о­че­ки­ва­ни­јих пра­ва­ца, не др­же­ћи се пра­ви­ла па­ра­сто­са и про­то­ко­ла па­ро­хи­је.

*
Шта срп­ска књи­жев­ност има, а ни­је јој по­треб­но, а шта не­ма за чим би тре­ба­ло да жа­ли што не­ма?
Ско­ро сто­ти­нак го­ди­на има тзв. би­ро­крат­ску књи­жев­ност, а ни­је јој по­треб­на, а не­ма јед­ну објек­тив­ни­је сро­че­ну ма­кар крат­ку исто­ри­ју те тзв. би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Не­ма кри­тич­ки кон­сен­зус око вред­но­ва­ња и пре­вред­но­ва­ња. Чи­ни се да је са­свим за­че­пљен ка­нал фил­тра. Срп­ска кул­ту­ра, књи­жев­ност, на­у­ка и дру­штво има­ле су ре­не­сан­сну епо­ху ко­ја је по­тра­ја­ла ни че­тврт ве­ка (ко­ли­ко бро­је За­ве­ти­не). Та епо­ха је об­ра­сла ма­хо­ви­ном, ко­ро­вом и стра­вом. Уме­сто ми­си­ја на­мет­нут је дик­тат сти­хи­је, Шкарт. Ожи­вља­ва­ти не­ка­кву срп­ску ре­не­сан­су, па и у ча­со­пи­си­ма, дон­ки­хот­ски је по­сао, бор­ба са ве­тре­ња­ча­ма. Срп­ска књи­жев­ност ви­ше од по­ла ве­ка не­ма истин­ску об­но­ву, ма шта о то­ме бу­ла­зни­ли тзв. кри­ти­ча­ри-на­ме­та­чи, ку­пље­ни јеф­ти­но. И тре­ба да жа­ли што не­ма ре­не­сан­су. За­ве­ти­не су – при­зи­ва­ју­ћи пло­до­но­сне пљу­ско­ве по­сле по­губ­них ду­го­го­ди­шњих су­ша – то зна­ле од по­чет­ка.

За­ве­ти­не по­сто­је ско­ро 30 го­ди­на. Као сво­је­вр­сна умет­нич­ка мо­ба. Удру­жи­ва­ње да­ра и ма­ра сло­бод­них по­је­ди­на­ца, без об­зи­ра на ве­ру, је­зик, на­ци­о­нал­но по­ре­кло, по­ка­за­ло се као нај­жи­ла­ви­је у срп­ској кул­ту­ри. Пи­шче­ва из­да­ња су пре­жи­ве­ла мно­ге бро­до­ло­ме, ка­та­стро­фе, рас­па­де др­жа­ва и по­ро­ди­ца, си­сте­ма, јед­но­у­мља и би­ро­крат­ску ко­чо­пер­ност.

Ча­со­пи­се За­ве­ти­на не из­др­жа­ва др­жа­ва, моћ­ни мен­то­ри из та­ме или не­ки дру­ги за­штит­ни­ци. Из­др­жа­ва их прет­пла­та, куп­ци, рет­ки да­ро­дав­ци. Али по­нај­ви­ше их из­др­жа­ва упор­ност, Бог, мо­жда инат и же­ља за друк­чи­јим
      =  извор: из рукописа критичке књиге Бела Тукадруз: УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, која излази у издању "Заветина" после скоро  неколико деценија!

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови