Књижевни критичар, познаник од давнина, неколико вечери
заредом, током 2018. године, пре одласка на операцију, настоји да
ми прочита, преко телефона тек написане есеје о књижевном делу
пријатеља из младости. Па морах, да га опоменем, како бих се
отарасио несвакидашње напасти ситуације, јасним ставом да не
ценим дело поменутог писца, а самим тиме, не желим ни да слушам
ишта о том писцу. Навалентност критичара, премашивала је у
појединим тренуцима границе доброг владања, и добру равнотежу
нашег пак, пријатељства. Али, авај, критичар не одустаје. Дакле,
есеји су о песничким књигама и романима, како рече: „да се не
зезамо, знаш и ти ко је он био“, ... бућ, бућ, трућ, трућ, препричава
пишчеву каријеру, паралелно са политичким ангажманом писца, не
би ли ме зинтересовао да ипак чујем, који есеј, што он жели, као да
ће након читања оздравити, сад па сад, као да му беше спрам главе.
Не, нисам желео да чујем, нити ред.
Одбијајући, напоменух, да познајем дело писца, (међу
завичајним писцима прозваног ”Укрућени каранфил“), те да обичај
таквог приповедања, па, и певања, шта би друго, но сместио где им
и припада место, сврставајући таква уметничка настојања уз камаре
гнојива по расаднику бирократске књижевности - књижевних
мутаната – ђубришта сераваца.
Трагикомични телефонски разговор показа да есејист није
(про)читао књиге свог пријатеља из младости. На помен епизоде из
романа о „комунистичким другарицама у време револуције“, како
ствари стоје, као и о другим детаљима из романа, уверих се да нема
појма, те кад му скренух пажњу на ту појединост, он, призна да
роман није читао "држећи се редова као пијан плота", а да је есеј
писао, на основу неколико прочитаних страница, које се тичу живота
нашег народа на селу. Довољно, за есеј о животу сељака, теми која
је, вели тако мало заступљена у српској књижевности: „Мораш схватити, Александре, писао сам уопштено, мени је то било битно,
јер је мало ко проговорио о животу сељака у нашој књижевности, у
другој половини двадесетог века. Хтео сам скренути пажњу на ту
запостављену стварност, на тај облик патње. Ето, и сам писац
романа је сељачки син, уосталом као и ја. Уз, то да ти кажем: ја имам
и дуг из младости према њему, давнашњем уреднику, који је
штампао моју прву књигу. Видиш, платио ми је пристојан хонорар,
за то време, у висини новог аута - “тристаћа”. Мораш то да
разумеш!?“
Хеј, бре, а шта ћемо са прокламованим начелом критике да
се у оцени књижевног дела, човек мора придржавати
непоткупљивих аршина?! Шта ћемо са Истином?
У супротном: где изостане савест, обично пробије болест.
Није ме чуо.
Бадава би прича.
Причу, како је пријатељ мога пријатеља из младости,
стршљен, уредник, соколио есејисту да пише коликогод хоће
текстова о његовим књигама, по броју и обиму - хтео не хтео, морао
сам да слушам. „Укрућени каранфил“ убедио је писца есеја како ће
средити да та књига буде објављена код Српске књижевне задруге.
Обећање – вишња на врху торте.
„Мени је стало“ каже писац есеја у телефонску слушалицу,
слабашним гласом “да ми књигу објави тако угледан издавач!?“
Кључ у брави: есејист тежи слави. А „Укрућени каранфил“
књизи есеја.
Наредне вечери пошто се термин за операцију примакао –
есејист упита, да ли да се подвргне хируршкој интервенцији? Све је
у божјим рукама, рекох - процени сам.
Отишао је на операцију, добро је прошло.
Али, другог дана по операцији, заспао и није се пробудио:
Убио га тромб.
Гробље је подсећало на башту црвених плодова чили
парадајса, на дан укопа, не, то је било ипак, само пламињање свећа...
03.11.2018.
(одломак из најновије књиге Александра Лукића НИСУ ТУ ЧИСТА ПОСЛА | Књижења и прекњижавања. - Објављено у књижевном листу ЗАВЕТИНЕ+", бр. 85, септембар 2024, стр.18-19.)
Нема коментара:
Постави коментар