 |
| Милисав Миленковић, данас |
сродним његовом тематски разноврсном опусу исписао је ове дневничке записе. Почев
од пролошке најаве односно понуде да добије место управника у Народном позоришту у
Нишу до епилошког финала које је дошло и као тиха резигнација после успона, горчине
и тријумфа. И уметничког и друштвеног. Ликови, многобројни и они пролазни-статисти,
са и без задатка, и они носећи, дати у скици, крокију, помешани и они уметничке и они
политичке провинијенције, промичу са својим наслућеним репликама. Ређе са својим
монолошким изјашњавањем. Напомене о месту радње, реаговању личности, чији се
карактери наслућују, њихове кретње, па и говори „у страну“ су као дискретне дидаскалије.
А све је уоквирено грчем и нервозом, између беспарице и врхунских амбиција уметничке
нарави, све неуротично тече слично и времену у коме се догађа то, што он дневнички
прати, снима, бележи, често са звуцима тријумфа који се најављује и одјављује трубачима,
а заливено и очајем и екстазом вискија, вина или старе, добре ракије која предходи
јагњећем или прасећем печењу.
Миладин Шеварлић се не устручава, не либи, не каје да сав тај живот његов,
нишки, проспе пред читаоца понекад у његовом сировом стању, а чешће га уобличава
са рафинманом драмског догађања, што (не)свесно избија и из целине и из фрагмената
његовог „нишког дневника“.
Није на одмет подсетити да је Миладин Шеварлић свој „нишки дневник“
временски омеђио новембром 1992. године, као почетком и децембром 1995. године
као крајем, јер је то време, вероватно време најдраматичнијих догађања у Србији, па и
ондашњој „скраћеној“ Југославији, време санкција и блокада, дивљања инфлације, беде
и сиромаштва, што се све навлачило над Србију и српски народ. Време великих и болних
искушавања, можда, као и цела та деценија, најтеже у новијој српској историји. Е, у то
време, у таквим условима кренути у подухват, боље рећи авантуру која хоће да уметност
подигне на пиједестал који јој припада је сам по себи достојан хвале, али и стрепње колико
ће и да ли ће, уопште, успети. Или се са поразом као могућим исходом, унапред помирити.
Прихватајући позив да буде управник Народног позоришта и дошавши у Ниш,
Миладин Шеварлић је ушао у акцију да не би сумњао у себе, да парафразирам речи
песника, са жељом, циљем и опредељењем да оствари своју животну целовитост. Све ми
се чини да је он свој ангажман на месту управника изједначио са оним што је иманентно
сваком уметничком бићу, а то је креативни приступ и упорно настојање да свакодневни
рад на обликовању једне уметничке куће, као што је позориште, поистовети са
стваралачким чином. Залажући се предано и „без мере“, идући трновитим провинцијалним
стазама, балансирајући по политички напетим опругама, срећући се са новокомпонованом
структуром и богаташа и тајкуна, оних што под оделима носе револвере, пуних или
празних шаржера, са арканима и шешељима, Миладин Шеварлић је пуним једрима
бродио на крилима и позоришних чаролија, али и крчио путеве међу политичарима и кроз
редове локалне власти, војујући тиху битку за место, углед и достојанство позоришне
уметности. Тако је он своју „утопијску играчку“ као онај чаробни штапић прилагођавао
оном што се често у дневном животу и практичном раду не да, али што је он премошћавао
опет својом утопијском надом, а то је поверење у снагу и убедљивост уметничке поруке
и њеног трајног значења. „Борим се да позориште одржим у животу, пратим своје
унутарње осцилације и трудим се да их одржим под контролом“-пише он 22. јануара
1994. године, суочен са сазнањем да је мало подстицаја и у времену и у Нишу за то и да
се „активистичка страст мало стишала“.
Онако како се смењују посете Нишу и Народном позоришту од министра Миодрага
Ђукића, редитеља, глумаца, сценографа, композитора а ту су и Жага Мићуновић, Танасије
Узуновић, Ивана Жигон, Герослав Зарић, Зоран Христић и још многи други, тако их
дискретно „евидентира“ Миладин Шеварлић, не заборављајући свога пријјатеља Енвера
Петровција, сјајног глумца у лику деспота Стефана Лазаревића, кога нишка средина прима
са суздржаним неприхватањем због његове националне припадности, тако се употпуњује
калеидоскоп свог нишког уметничког и управничког живота. Миладин Шеварлић све то
својим читким, на моменте нестрпљивим и кратким белешкама бележи у свој и „нишки
дневник“.
Књигом ВИСКИ И ТРУБАЧИ Миладин Шеварлић себе легитимише као
интелигентног хроничара једног неуротичног времена, виспреног и убедљивог писца
који бавећи се позориштем и драмом идентификује прсте политике која у те пределе
надире, а ређе као посматрач и пратилац политике не застаје пред неретким драмским
тренуцима и заплетима у њој. Тако настаје синтеза времена којим се он бави, уствари
синтетизована слика свих оних дилема, искушења, колебања и посртања, које потресају
Србију, Југославију тога времена које се у микрокосмичким детаљима преламају и над
Нишем. Али читајући ову књигу читалац сагледава и оне многобројне тренутке једног
распетог и узнемиреног интелектуалца и даровитог драмског писца који долази у Ниш
да створи најбоље позориште у Србији, што је његова јавна обзнана и програмски кредо,
али и са оним интимним што је у њему као драматургу и у стваралачком бићу, али и у
дневној прагматичној одредници његовог бављења послом управника Народног позоришта
у Нишу. Ношен је жељом да треба „живети као слободан човек у слободној земљи“.
Креативност сопствене личности он грана и на позориште као кућу уметничке игре, али
и институцију зауздану локалним стегама и провинцијалним поимањем које се граничи
и са сумњом и упитаношћу оних из власти да ли оно заслужује ону пажњу, па и средства
за која се млади и амбициозни управник залаже. А он у себи носи свест и сазнање да је
дошао на „аутентично место за изграђивање утопије“. А свака утопија је саздана од снова
и хтења, од оног што је визионарско и стваралачко у бићу човека – уметника.
И тако 10. јануара 1993. дакле само који месец од доласка у Ниш, он у свом дневнику
пише: „Добио сам прилику да реализујем идеју животне целовитости, да спојим оно
што је унутарње са оним што је спољашње да своју унутарњу садржину пројектујем на
стварни живот – како би дошло до прожимања духовног, контемплативног са животним,
активистичким принципом“. То је прокламација која доликује фантастима и маштовитим,
али и храбрим и рационалним. Прокламација која доликује визионарима и онима који су у
сродству са њима када је у питању мењање света, навика и разграђивање провингијалних
тескоба.
А онда долази оно што се зове проверавање морала, оног, дакле Миладина
Шеварлића, његовог уметничког и људског лика и става. И на том проверавању он
добија уверљиву, тријумфалну битку. Он ту прокламацију не одређује и не оставља у
аманет другима да је остварују. Он то себи задаје и као обавезу, па и као заклетву. И тако
Миладин Шеварлић, понекад са, а понекад и без „вискија и трубача“, креће у остваривање
утопијске визије о спајању духовног и животног, оног што је у стваралачком нерву са
оним што су свакодневне, само површно, означене као животне делотворности. Треба
одмах рећи да је Миладин Шеварлић на делу успео да сједињавајући уметност и политику,
оствари резултате, и уметничке и друштвене, који га у тој нишкој и позоришној утопијској
авантури потврдише не само као амбициозног визионара, него и као рационалног
творца, успешног човека и уметника да оствари оно што је наумио. Јер „управниковање“
уметничком, позоришном кућом је подједнако и уметничко и практично деловање. И све
је то зачињено доследним моралним ставом да истраје, оствари, победи или призна пораз
онога што је наумио и себи у задатак ставио.
Оронуло Народно позориште у Нишу, почађавели Глумачки салон налик неком
запуштеном лагуму у који управа не силази и деморалисани глумачки ансамбл, са
утрнулим уметничким амбицијама и без стваралачког жара и удаљен од чари позоришне
игре су за годину дана препорођени. Није то панегирик управнику Миладину Шеварлићу,
већ констатација урађеног. Од репертоарског профилисања, до појединачних пројеката
остварени су резултати који за Ниш јесу били спектакуларни, али и на сценама и
фестивалима Србије валоризовани са обиљем награда и признања. Најпре је то била
представа „Коштанне“ која је освојила двадесетак највреднијих награда од Стеријиног
позорја у Новом Саду до фестивала у Параћину и у другим градовима Србије. И вероватно
оно што је за Ниш било највредније. Она је у тој средини дочекана са овацијама и
враћеним поверењем у уметничке вредности ансамбла, појачаног са гостима из Београда.
Треба ту још поменути успехе комада Миодрага Ђукића „Кисеоник“, као и Сема
Шепарда „Луди од љубави“, а не заборавити водвиље Фејдоове.
А онда како то бива у свим срединама где се, не гаје, већ самоникло успевају: завист,
злоба, пакост. Уз похвале кренуле су и хајке на управника.
Захваљујући објективном приступу аутора, приликом компоновања ове књиге,
читаоци ће бити у прилици да виде и прочитају текстове тих напада које углавном
продукују они незадовољници из ансамбла и управе које је у њиховој летаргији
узнемиравала динамичност новог управника, који не прави компромисе са нерадом и
омаловажавањем позоришног чина, његовог истинског значења.
Упркос тим отпорима и јаловим трзајима Народно позориште у Нишу се уздиже.
Ту је друго учешће на Стеријином позорју са представом „Змај од Србије“ Миладина
Шеварлића у режији Славенка Саветовића, као и опет бројне награде, а посебно Стеријина
награда аутору Миладину Шеварлићу.
Остаје будућим хроничарима, театролозима и приљежним историчарима позоришта
да оцене овај период управниковања Миладина Шеварлића Народним позориштем у
Нишу. Ми, његово савременици носимо „пристрасно“ осећање да је то био звездани
узлет, домашај оних висина које доликују правој, аутентичној уметности. То је био
речити прилог и доказ да је провинција само географски појам и да се „деметрополизација
културе“ остварује само стварањем уметничких дела широм Србије.
Све ове сцене и тврдње не садржи књига ВИСКИ И ТРУБАЧИ, што је њен
несумњиви квалитет. Пишући свој „нишки дневник“ и прибирајући одјеке, било позитивне
или негативне, Миладин Шеварлић је ослушкивао време и људе, актере уметничке
позоришне игре, као и оне који су нужни пратиоци свега што се у и око Народног
позоришта у Нишу догађало, те је од свега тога и исписао и компоновао ово рапсодично
штиво које залази у многе литерарне жанрове, али увек чува чар аутентичности. Он не
мудрује, не засипа читаоце својим солилоквијима о позоришној естетици.
Читајући књигу ВИСКИ И ТРУБАЧИ смем да устврдим да се она више бави етиком
оних који у позориште верују или сумњају, као и етиком људи у минулом времену, а то
су деведесете године прошлог века, да би све то слила у једну ненаписану, али догођену
и доживљену документарну драму, која се са личног плана прелила на колективни,
друштвени, али која је непрекидно, дијалектички гледано, опет трпела и презир и похвале
са тог другог неуметничког и неличног подручја. Некад на штету, некад на корист!
И овај пого или пред-говорни текст нема закључне мисли, као што је нема ни књига
ВИСКИ И ТРУБАЧИ. Нема, јер је све то написано као непретенциозни документ који су
створили људи које је опет на свој начин произвело време, које у недостатку прецизније
ознаке, називамо и карактеришемо као неуротично.
Бежећи од сувишних експликација, уочавајући и бележећи само детаље који на свој
начин обележавају целину, написана је и сложена књига у вашим рукама, онако како се и
живот догађа у детаљима и фрагментима, а потом се слије у мозаичну целину.
Тражећи најузбудљивију и најпоузданију боју у том животном мозаику названом
ВИСКИ И ТРУБАЧИ која би сведочила о времену, људима којима се књига бавила и
којима је посвећена, бирам ону мозаичну плочицу са које преписујем речи: „ДОБА СА
УКУСОМ АПОКАЛИПСЕ...“
Драмски писац са импозантним опусом Миладин Шеварлић је овом књигом значајно
проширио и разудио своје, вредно поштовање, књижевно дело. Учинио је то пливајући
у матици једног времена, ушавши у гротло акције која тече, а да не би посумњао у себе,
снагу своје инспирације и креативне способности.
28.октобар 2012. Милисав Миленковић
Нема коментара:
Постави коментар