 |
| Село Боринце, Јужна Србија, снимак Шоле (Фотодокументација ЗАВЕТИНА, новембар 2013) |
Колико је само снега нападало,
по снегу хода и промашена намера,
у мени,
стопала су јој модра,
не опстаје у снежној опсесији.
Наноси близу срца су поприлични,
непроходни за разговетни десетерац о љубави,
његов епски просев туђ је причи о овом снегу.
На Вождовцу из песме непознатог песника,
снег кулминира, тражи посвећеност,
тражи пијаног Руса, да му следи крв у жилама:
снег тражи наслов у најцрњим хроникама
црних новина за
бледог читаоца.
Крвави трагови су прилог белини
који даје сан посечен на ексер винут на небо.
Лутка у снегу је лутка испала из руку
времешне моје наде
и ништа је неће огрејати.
Ни ове речи испод дубоког, упорног снега.
Снега.
Нема коментара:
Постави коментар