...Велики немачки песник је још у детињству чуо за Србе у кући свог рођака Јохана Готфрида фон Хердера, филозофа, историчара, преводиоца и песника, који је 1778, као први, у светску књиженост увео српске народне песме, много пре Вука.Педесет година касније, његов син Сигмунд, тада најбољи геолог Европе, истраживао је минерално и рудно благо Србије и указао на светлу будућност коју јој може донети то природно богатство. Изузетни путопис барона Сигмунда фон Хердера, који је 1835. прокрстарио целом Србијом, на српски језик је преведен тек после 180 година. Велики геолог детаљно описује планине и рудна налазишта, указује на то да је Бор европска ризница бакра, а с посебним дивљењем описује гуслара на вашару у Неготину: - Пришао сам и видео слепог човека око кога је стајала или седела гомила људи. Он је гуслао и певао неку историјску народну песму, док су остали пажљиво слушали. И овај инструмент и песме су једноставни, али пријатни, и подсећају на песме Хомера и Осијана чији су се обичаји задржали у забаченим планинама Србије. Нека се одрже што дуже. ВЕЛИКИ пољски песник Адам Мицкијевич је 1841. на предавању у Лозани рекао: "Тај народ ће и даље живети затворен у своју прошлост, не предосећајући чак ни то да ће једног дана постати највећи књижевни понос Словена." Следеће године објављен је путопис Ханса Кристијана Андерсена "Песников базар" у коме је бајкописац читава поглавља посветио Србији. - Србин воли своје дрвеће као што Швајцарац воли своје планине и као што Данац воли море. Народни прваци састају се једном годишње са кнезом Милошем под лиснатим засторима. Дрвеће шири своје гране над судницом. Млада и младожења играју под дрветом. Кao џин, дрво стоји на бојном пољу и бори се против свих српских непријатеља, зелени, лиснати застор грана пружа се изнад деце која трчкарају. Ова шумовита земља је зелена грана живота на већ иструлелом османлијском стаблу и држи се још само танким жилицама за њега. Гране су пустиле ново корење, и ако им буде било дозвољено, рашће смело као један од првих краљевских цветова Европе - надахнуто је писао Андерсен....

Укупно приказа странице

УНИВЕРЗАЛНА БИБЛИОТЕКА НОВОГ МЕДИЈА. COMPLETARIUM

На други, трећи поглед. ЦЕО СВЕТ је једна држава. "Сазвежђе З"

субота, 08. јул 2017.

Говор слика...

...
ВИЛИН КОЊИЦ. Фотографија Бранке Веддер, снимљена у Звижду

..
Фотографије, ако су убедљиве, вреде много.
Нису све фотографије увек ефектне. Не волим кад фотографија има у дну и датум настанка, али једнога дана, и то може бити предност, у односу на сећање човека. У свету има небројено слика, колико и песка, атома, можда и више? Све снимљене фотографије не могу бити публиковане, доступне свима. Из више разлога. Али, неке нађу пут, као опачи и пожутели лист јова, на таласима Пека. Дунав има сасвим непознате и ванредне шумске притоке у североисточној Србији. Кад бацим каменчић у вир, кругови се шире све до Цариграда. Можда и до Саргаског мора? Некада, док није подигнута хидроцентрала у Ђердапу, змијасте рибе су долазиле до лагуна и отока крај нашег салаша у Лакомици, а данас кркуше, док стојим у виру, сасвим слободно грицкају камење балаво од алги, маховине, и моја колена. Део моје мртве коже...Чувени математичар Мика Алас, написао је роман о јегуљи: и ја бих написао мемоаре о својој младости и одрастању, баш овде у овом царству, оличеном на фотографијама Бранке Веддер, -написао би их, да у овој земљи има друкчијих издавача...

..
Ја, одевен у костим овог зеленог лишћа
















..
Ови велики листови имају величину стварну  једне трећине човечијег тела! Некада је тога биља било само у горњим планинским токовима Пека, а, ево, последњих година, тога има и у Лакомици!! (Доњи Звижд)

....

..
Некада, у ово време (око Петровдана), овуда је и дрвеће и ливаде било фризирано. Фризери су били - стока, краве, овце, свиње, дивље птице - много плашљивије него данас; коза није било; декретима су десетковане. Ни ове крупнолистасте флоре; сада је зацарила павит, бела лоза како овде кажу, и нека прашумска лоза; биљне сорте којима природа покушава да се брани, да се носи са пластиком и другим отпадом...
     Наместо ишчезлог Српачког јаза, нашег речног острва, појавили су се други облици у оквиру уобичајеног тока реке; помало дивљи, амазонски, данас; некад је само бујна ракита, павит, и купина на нашем острву подсећала на Амазонске рајеве. Са северне стране нашег речног острва био је дубок и рибовит вир; са јужне стране плитка отока, лагуна по чијем су муљевитом и провидном дну речне шкољке цртале своје путеве. Дуго нисам видео споменуте речне шкољке (годинама). Тај рај су употпуњавале свиње, кокошке на салашу, дудови бели, црни сури, вишње, и крушка илињача крај бреста који је парао небо; ораси; белошљиве и шљиве ранке; водомори који ниско пролећу над водом, шарени ћубасти пупавци; а предвече ласте које су се купале у некој врсти такмичења. Летеле су ниско над водом, са радосном циликом се рушиле у њу; док су брегунице предвече предварале пусте спрудове или стрмо одсечене обале у неку врсту изузетних концертних простора... Где је тај ведри, широки, богати и једноставни свет? Потонуо? Нестао?

..
Само што се није срушила. Једна од помоћних зграда пок. Јовице Девиног, крај друма.  умро пре више од седам деценија. Дошли су други и то наследили. Крај пута, у Мишљеновцу, Београд - Кучево

..
Ето, та кућа која само што се није срушила, ухваћена погледом Г-ђе Бранке Веддер, симбол је онога о чему говорим. И више од тога. Много тога постоји још само у руинама сећања - нећу поправљати, вероватно је преоштро речено. Али вероватно има још стравичнијих призора широм Србије?  Фотографије су убедљивије, у сведочењу, од... Да не досољавам више. Можда су најбоље фотографије, рецимо, овог дана, остале у мраку складишта албума, бескрајних дворана слика?

Нема коментара:

Постави коментар

Популарни постови