...
..
Фотографије, ако су убедљиве, вреде много.
Нису све фотографије увек ефектне. Не волим кад фотографија има у дну и датум настанка, али једнога дана, и то може бити предност, у односу на сећање човека. У свету има небројено слика, колико и песка, атома, можда и више? Све снимљене фотографије не могу бити публиковане, доступне свима. Из више разлога. Али, неке нађу пут, као опачи и пожутели лист јова, на таласима Пека. Дунав има сасвим непознате и ванредне шумске притоке у североисточној Србији. Кад бацим каменчић у вир, кругови се шире све до Цариграда. Можда и до Саргаског мора? Некада, док није подигнута хидроцентрала у Ђердапу, змијасте рибе су долазиле до лагуна и отока крај нашег салаша у Лакомици, а данас кркуше, док стојим у виру, сасвим слободно грицкају камење балаво од алги, маховине, и моја колена. Део моје мртве коже...Чувени математичар Мика Алас, написао је роман о јегуљи: и ја бих написао мемоаре о својој младости и одрастању, баш овде у овом царству, оличеном на фотографијама Бранке Веддер, -написао би их, да у овој земљи има друкчијих издавача...
..
..
Ови велики листови имају величину стварну једне трећине човечијег тела! Некада је тога биља било само у горњим планинским токовима Пека, а, ево, последњих година, тога има и у Лакомици!! (Доњи Звижд)
....
..
Некада, у ово време (око Петровдана), овуда је и дрвеће и ливаде било фризирано. Фризери су били - стока, краве, овце, свиње, дивље птице - много плашљивије него данас; коза није било; декретима су десетковане. Ни ове крупнолистасте флоре; сада је зацарила павит, бела лоза како овде кажу, и нека прашумска лоза; биљне сорте којима природа покушава да се брани, да се носи са пластиком и другим отпадом...
Наместо ишчезлог Српачког јаза, нашег речног острва, појавили су се други облици у оквиру уобичајеног тока реке; помало дивљи, амазонски, данас; некад је само бујна ракита, павит, и купина на нашем острву подсећала на Амазонске рајеве. Са северне стране нашег речног острва био је дубок и рибовит вир; са јужне стране плитка отока, лагуна по чијем су муљевитом и провидном дну речне шкољке цртале своје путеве. Дуго нисам видео споменуте речне шкољке (годинама). Тај рај су употпуњавале свиње, кокошке на салашу, дудови бели, црни сури, вишње, и крушка илињача крај бреста који је парао небо; ораси; белошљиве и шљиве ранке; водомори који ниско пролећу над водом, шарени ћубасти пупавци; а предвече ласте које су се купале у некој врсти такмичења. Летеле су ниско над водом, са радосном циликом се рушиле у њу; док су брегунице предвече предварале пусте спрудове или стрмо одсечене обале у неку врсту изузетних концертних простора... Где је тај ведри, широки, богати и једноставни свет? Потонуо? Нестао?
..
..
Ето, та кућа која само што се није срушила, ухваћена погледом Г-ђе Бранке Веддер, симбол је онога о чему говорим. И више од тога. Много тога постоји још само у руинама сећања - нећу поправљати, вероватно је преоштро речено. Али вероватно има још стравичнијих призора широм Србије? Фотографије су убедљивије, у сведочењу, од... Да не досољавам више. Можда су најбоље фотографије, рецимо, овог дана, остале у мраку складишта албума, бескрајних дворана слика?
 |
| ВИЛИН КОЊИЦ. Фотографија Бранке Веддер, снимљена у Звижду |
..
Фотографије, ако су убедљиве, вреде много.
Нису све фотографије увек ефектне. Не волим кад фотографија има у дну и датум настанка, али једнога дана, и то може бити предност, у односу на сећање човека. У свету има небројено слика, колико и песка, атома, можда и више? Све снимљене фотографије не могу бити публиковане, доступне свима. Из више разлога. Али, неке нађу пут, као опачи и пожутели лист јова, на таласима Пека. Дунав има сасвим непознате и ванредне шумске притоке у североисточној Србији. Кад бацим каменчић у вир, кругови се шире све до Цариграда. Можда и до Саргаског мора? Некада, док није подигнута хидроцентрала у Ђердапу, змијасте рибе су долазиле до лагуна и отока крај нашег салаша у Лакомици, а данас кркуше, док стојим у виру, сасвим слободно грицкају камење балаво од алги, маховине, и моја колена. Део моје мртве коже...Чувени математичар Мика Алас, написао је роман о јегуљи: и ја бих написао мемоаре о својој младости и одрастању, баш овде у овом царству, оличеном на фотографијама Бранке Веддер, -написао би их, да у овој земљи има друкчијих издавача...
..
 |
| Ја, одевен у костим овог зеленог лишћа |
..
Ови велики листови имају величину стварну једне трећине човечијег тела! Некада је тога биља било само у горњим планинским токовима Пека, а, ево, последњих година, тога има и у Лакомици!! (Доњи Звижд)
....
..
Некада, у ово време (око Петровдана), овуда је и дрвеће и ливаде било фризирано. Фризери су били - стока, краве, овце, свиње, дивље птице - много плашљивије него данас; коза није било; декретима су десетковане. Ни ове крупнолистасте флоре; сада је зацарила павит, бела лоза како овде кажу, и нека прашумска лоза; биљне сорте којима природа покушава да се брани, да се носи са пластиком и другим отпадом...
Наместо ишчезлог Српачког јаза, нашег речног острва, појавили су се други облици у оквиру уобичајеног тока реке; помало дивљи, амазонски, данас; некад је само бујна ракита, павит, и купина на нашем острву подсећала на Амазонске рајеве. Са северне стране нашег речног острва био је дубок и рибовит вир; са јужне стране плитка отока, лагуна по чијем су муљевитом и провидном дну речне шкољке цртале своје путеве. Дуго нисам видео споменуте речне шкољке (годинама). Тај рај су употпуњавале свиње, кокошке на салашу, дудови бели, црни сури, вишње, и крушка илињача крај бреста који је парао небо; ораси; белошљиве и шљиве ранке; водомори који ниско пролећу над водом, шарени ћубасти пупавци; а предвече ласте које су се купале у некој врсти такмичења. Летеле су ниско над водом, са радосном циликом се рушиле у њу; док су брегунице предвече предварале пусте спрудове или стрмо одсечене обале у неку врсту изузетних концертних простора... Где је тај ведри, широки, богати и једноставни свет? Потонуо? Нестао?
..
 |
| Само што се није срушила. Једна од помоћних зграда пок. Јовице Девиног, крај друма. умро пре више од седам деценија. Дошли су други и то наследили. Крај пута, у Мишљеновцу, Београд - Кучево |
..
Ето, та кућа која само што се није срушила, ухваћена погледом Г-ђе Бранке Веддер, симбол је онога о чему говорим. И више од тога. Много тога постоји још само у руинама сећања - нећу поправљати, вероватно је преоштро речено. Али вероватно има још стравичнијих призора широм Србије? Фотографије су убедљивије, у сведочењу, од... Да не досољавам више. Можда су најбоље фотографије, рецимо, овог дана, остале у мраку складишта албума, бескрајних дворана слика?
Нема коментара:
Постави коментар