АДРЕСА

АДРЕСА
© Канцеларија - ПоРтАл | Сазвежђе З & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 . * Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, којеразбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани... -

Укупно приказа странице

Translate

Претражи овај блог

СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ

СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ
СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ

Библиотека СРН

Библиотека СРН
Библиотека Српских ренесансних духова

понедељак, 25. април 2016.

Двобоји међу Србима

 Двобоји међу Србима с краја 19. и почетком 20. века: Витештво или узаврела крв? /     И. Миладиновић | 24. април 2016. 20:00 | Србија била једина земља у Европи на крају 19. века која је признавала двобоје. Са оружјем у руци, част бранили писци, пилоти, маршал двора, па чак и престолонаследник

СРБИЈА је крајем 19. и почетком 20. века била једина земља у Европи у којој се признавала слобода двобоја. Озакоњење права да две особе са оружјем у руци стану једна наспрам друге, донето је на седници Народне скупштине 10. јануара 1899. године. Један од посланика, и то правник, Драгомир Рајевић у бучној и жестокој расправи је рекао:
- У кривичном закону што год није забрањено - дозвољено је. А у њему, господо, двобој није забрањен, није означен као кажњив. И питање части у целом свету расправља се управо овим чином... Ту нема мучког убиства, већ ту човек с оружјем у руци своју част пере.
Још један посланик, и то још председник суда, био је изричит:
- Двобој међу нама Србима је стара ствар. Можемо ми то осуђивати и одбацити, али то је било, биће и мора бити... Дакле, господо, хоћемо да допустимо да неко у одбрани свога имања убије човека, а нећемо да допустимо да то исто уради у одбрани своје части и части своје породице?!
Ако мало зачепркамо по страницама српских речника, иза речи двобој прочитаћемо да је то заправо борба између два лица наоружана каквим смртоносним оружјем (мачевима, револверима и сл.), по строго утврђеним правилима и у присуству сведока, ради решавања питања части или каквог другог спора.
ИСТОРИЧАРКА Зорица Јовановић пише да је ову врсту разрачунавања, где се кривица доказивала поразом, први увео 501. године краљ Бургундије Гундобад. Потом се овакво решење спора, убрзо, као решење спора две странке (где се кривица доказивала поразом), раширило свуда по Европи. Двобој је прописивао и Душанов законик, који није дозвољавао помоћ актерима обрачуна, да се личне свађе не би изродиле у шире сукобе.
Принц Ђорђе Карађорђевић
- Али с временом се двобој изродио у провоциране и безразложне сукобе - каже историчарка Јовановић.
- Првенствено, да би се противнику нашкодило или да би се доказала сопствена храброст. И зато су свуда у Европи законски били забрањени.
Прича о двобојима 19. века заправо је прича о салонима, сплеткама, срцима и бесним тренуцима када се кроз игру иде у сусрет куршуму. Ту је и незаобилазна сторија о песнику Александру Сергејевичу Пушкину, који је ишао из двобоја у двобој, лежерно доручковао трешње и добацивао коштице до ногу свог ривала. Своју литературу звану живот завршиће фебруара 1837. године, у двобоју са Французом Дантесом, који је био прецизнији с пиштољем. Четири године касније, у двобоју је убијен још један великан руске књижевности, Михаил Јурјевич Љермонтов.
Али вратимо се на почетак прошлог века у Београд. Из мита, из легенде, из народних прича уз огњиште, о јунацима који излазе на мегдан страшним Турцима, појављују се двобоји у којима учествују људи спремни не само да бране част, већ и да похрле у сусрет једном таквом изазову. Цеви пиштоља наспрам себе.
Тадија Сондермајер
Почетком марта 1905, у редакцију београдског листа "Опозиција" улетели су један официр и особа у грађанском оделу. Тражили су одговорног уредника Милана Павловића да би му уручили писмо у којем је био позив на двобој:
- Господине! Г. Бошко Чолак-Антић овластио нас је да, у његово име, тражимо сатисфакцију од Вас, као одговорног уредника "Опозиције", за напис који је штампан у данашњем броју "Опозиције" под насловом "Мало унапређење" и у коме г. Чолак-Антић налази увреду и клевету за његовог оца, пок. Илију Чолак-Антића, и част и образ његове породице... Молимо Вас да изволите одредити своја два сведока, који ће са нама ову ствар уредити по правилима и обичајима од части. Ваш одговор изволите што пре саопштити првопотписаном... - писало је на листу хартије.
ПИСМО су потписали „Бранко Јовановић, коњички мајор, и Жив. М. Протић, инспектор Мин. нар. привреде“. Двобој се, по свим правилима, са по два сведока, лекаром и судијом, одржао 16. марта, у четири сата по подне, на Бановом брду. Једино се зна да победника није било, да је Бошко Чолак-Антић, маршал двора краља Петра Карађорђевића, задобио лакшу рану.
Три године касније, када је већ укинут закон о слободи двобоја, тадашњи престолонаследник Ђорђе Карађорђевић изазвао је једног поручника на двобој мачевима. Није познато шта је био повод тог двобоја, али се зна да се он одиграо у Топчидеру и да је поручник био рањен.
Милош Црњански
Узаврела крв текла је и венама младих људи од пера, са очигледно посебном врстом маште, нерва и потребе и жеље да узвраћају ударце. Поред Лазе Костића, Кодера, Дерока..., на двобоју је учествовао и борио се и Милош Црњански. Владимир Буњац, новинар и хроничар Београда, описује сучељавање тада младог писца Црњанског и пилота Тадије Сондермајера, које се збило на Вршачком брегу 1926. године:
- Ове је године био замало крај нашем писцу. Био је на ивици пушкиновске трагедије. Недалеко од Вршца, на чистини, у једном шумарку, пред њим је стајао мрки официр Дантес, Тадија Сондермајер са упереним пиштољем. По ономе што су ми причали Милош Црњански и Душан Матић, Милош се посвађао са својим ваздухопловцима и њих петорицу, са Тадијом Сондермајером на челу, пљускао по лицу својим белим рукавицама. (Матић је у свом салону касније причао да је свађа настала око тога који су авиони бољи, немачки, како је тврдио Сондермајер, или француски, како је тврдио Црњански.) Позвао их је на двобој. Сви су одбили да се туку знајући да је то погибељно за Црњанског, сем Тадије који је остао да брани официрску част. Тадија је био командант ваздухопловства и југословенски херој, јер је на фронту оборио три противничка авиона. Секунданти Милоша Црњанског били су редитељ Бранко Гавела и књижевник Душан Матић. Пошто је њих наговорио, Црњански је имао проблема како да нађе оружје за двобој. Најзад, неко се сетио породице Дунђерски и тако су кренули у Вршац са дрвеном кутијом украшеном седефом испод мишке. За двобој је било још рано, па су одсели у вршачком хотелу који се, мислим, исто као иданас звао "Србија". На велико запрепашћење Матића и Гавеле, Црњански је одмах заспао сном праведника. У одређено време кренули су на заказано место. Све је ишло по уобичајеном ритуалу. После кратког договора о пропозицијама, сведоци Сондермајера и Црњанског заузели су своја места. Црњански и Сондермајер стали су насред пољанчета окренути леђима. И онда кренули бројећи кораке, и окренули су се. Песник и официр Дантес гледали су се нетремице. Право првог пуцња имао је песник Црњански. Наравно, промашио је. Пуцањ је одјекнуо као гром, откинуо лишће и поплашио птице. Официр Сондермајер диже руку, нишани у главу, гледају га светле и ваљда заплашене очи Црњанског - забележио је Буњац.
Овај хроничар забележио је и да тада официр, пилот, јунак из рата повлачи обарач. Одјекнуо је још један хитац, али у врхове крошњи, у вршачко небо, отпрхнувши чавке. Тадија је достојанствено пуцао у ваздух. Матић је, пише Буњац, пришао као секундант и тражио од обојице да прихватање задовољења.
Иза овог двобоја остао је потписан записник и сада нам остаје да жалимо што том записнику нема трага. Можда је негде на неком тавану. 
КНЕЗ АРСЕН НАЈПОЗНАТИЈИ МЕГДАНЏИЈА
СРПСКИ мегданџија број један је неоспорно био кнез Арсен Карађорђевић, млађи брат краља Петра и отац принца Павла. Савременици га описују као "лудачки храброг" човека, вичног свим врстама оружја. Легенда о њему била је раширена по свим значајнијим европским салонима. О Арсеновој, вештој руци испеване су читаве поеме.
Причало се да је имао више од 40 двобоја. По тим изворима, наводно је убио петнаестак противника, исто толико ранио, а седам окршаја се завршило "нерешено". У једном двобоју који је избио због свађе око плеса с кнегињом Аурором Демидовом, будућом Арсеновом супругом, ранио је најбољег пријатеља Карла Густава Манерхајма. Лондонски лист "Dayli Leader" објавио је 1895. године да је у двобоју ранио Пола Долфуса, новинара који је провокативно писао о њему. Ни чувени Мирослав Крлежа није могао да одоли а да не напише нешто о кнезу Арсену. Описао га је као "Брахијалну силу од које бежи тане".
Из легенде у сусрет изазову с пиштољем у руци Фото-архив "Политикин забавник"
ДВОБОЈ ЗАЉУБЉЕНИХ УЧИТЕЉИЦА У ЈАГОДИНИ
ПРОФЕСОР историје из Јагодине Нинослав Станојловић забележио је двобој двеју младих жена. Љубица Ракић, која је, иначе, била прва жена доктор педагогије, и Лепосава Мијушковић, књижевница, завршиле су Вишу женску школу и запослиле се као учитељице. Усуд је хтео да се обе заљубе у истог официра. Како су обе имале пушке, потегле су једна на другу. Љубица је ранила Лепосаву. Како је Лепосавин отац био имућан, да би забашурио ствар, шаље је на школовање у Цирих. Она је 1915. године докторирала педагогију. У "Српском књижевном гласнику" објавила је десетак прича.
Двобоји међу Србима с краја 19. и почетком 20. века: Витештво или узаврела крв?

субота, 23. април 2016.

МУЗЕЈ језика и писма у Вуковом родном Тршићу, најмлађи у Србији...

Чувар језичког блага / В. МИТРИЋ | 21. април 2016. 23:43 | Музеј језика и писма у Вуковом родном Тршићу, најмлађи у Србији, обележава 22. априла петогодишњицу постојања



МУЗЕЈ језика и писма у Вуковом родном Тршићу, најмлађи у Србији, обележава у петак (22. априла) петогодишњицу постојања. Посебност ове установе је чување, уз остале експонате, и језика као живог предмета. Музеј има три сталне изложбе: "Српско писмо и језик кроз историју", аутора Дајане Ђедовић, "Утицаји. Вук и савременици" и "Примери српског писма од 11. до 19. века", аутора Мирослава Терзића, историчара у Музеју језика и писма.

- Организовали смо и бројне радионице међу којима су "Калиграфска ћирилица", "Слатка слова", књижевне сусрете, али и аудио-радионицу "Вук и ЗВук" из које су настале радио-драме - сумира за "Новости" поводом малог јубилеја Дајана Ђедовић, директорка Центра за културу "Вук Караџић" у Лозници, који води рачуна о том музеју.
Један од најважнијих сегмената рада музеја је Летња школа српског језика, културне историје и превођења, која је реализована са Институтом за књижевност и уметност од 2012. Поводом овог окупљања студената српског језика из целе Европе објављена је и брошура о Тршићу на шест језика.
АЗБУЧНИ КОВЧЕГПРОГРАМОМ прославе (22. априла) предвиђено је неколико догађаја. Прво ће у подне, у дворишту Музеја језика и писма, бити отворена изложба "Вуков азбучни ковчежић". Овим програмом наставља се вишегодишње истраживање "Језик у (не)материјалном културном наслеђу". Изложба обухвата речи из Вуковог "Рјечника" исписане на 30 ковчежића у које посетиоци и сами могу остављати записане речи и на тај начин бити коаутори новог "ковчежића".
Изложба "Српско писмо и језик кроз историју" гостовала је у тридесет градова Србије и Европе, међу којима и на Конгресу слависта у Минску, на 10 европских универзитета и на годишњој научној конференцији слависта у Кембриџу.
Музеј своје активности усмерава како на промоцију тако и на истраживање језика, етнологије, фолклористике, нематеријалног наслеђа, историје, културне историје књижевности, превођења, уметности.
- Резултат наших бројних активности је и прошлогодишња номинација за награду Европски музеј године - истиче Ђедовић, иницијатор оснивања Музеја језика и писма.
Музеј језика и писма за своју петогодишњицу постаје богатији за још једну изложбу "Творци језика", академског сликара Драга Симића. 

Подсећање или ТИХА И ОПАСНА СРБИЈА

САХРАНА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ/  Екипа "Новости" | 18. март 2006. 20:11 | Коментара: 55
Нико од уже породице није присуствовао сахрани, али су прочитана писма супруге Мирјане и сина Марка. Само педесетак пријатеља око гробнице под липом. Више хиљада Пожаревљана на испраћају. На испраћају у Београду, према полицијским проценама, више од 80.00
Бивши председник Србије, СРЈ и СПС-а Слободан Милошевић сахрањен је у суботу поподне у 18 часова у дворишту породичне куће у Пожаревцу.
Сахрани није присуствовао нико од чланова најуже Милошевићеве породице, али су над ковчегом прочитана писма његовог сина Марка и супруге Мирјане Марковић.

На надгробној плочи уклесана су имена Слободана Милошевића и Мире Марковић са њиховим годинама рођења и годином Милошевићеве смрти.
За време спуштања ковчега у гроб оркестар је свирао "Подмосковске вечери" и "Рјабинушку".
Упркос најавама, сахрана је протекла без верског обреда. Како су пренели поједини медији, владика милешевски Филарет је рекао да не служи опело над крстом, већ над ковчегом, након чега се окренуо и отишао.
Обред сахране почео је нешто пре 18 часова, а ковчег су у двориште унели Милошевићеви најближи сарадници - Милутин Мркоњић, Урош Шуваковић, Богољуб Бјелица, Бојан Кекић..., док је оркестар свирао посмртну музику.
У дворишту је било више од 50 званица, са чијим присуством су се сагласили Мирјана Марковић и Организациони одбор за сахрану.
Чину сахране присуствовали су представници руске Думе и Комунистичке партије Русије, представници левичарских партија из Европе, амбасада Кине, Кубе, Белорусије, Русије, затим руководство СРС, као и Милошевићеви "хашки другови" Небојша Павковић, Никола Шаиновић и Драгољуб Ојданић, који је био у свечаној генералској униформи, са ордењем које је добио од Милошевића.
Више хиљада људи претходно је присуствовало испраћају Милошевића на централном пожаревачком тргу. Велики број њих био је испред куће Милошевића, али су убрзо након сахране почели да се разилазе.
Пре него што су, иза капије, кроз коју ће проћи ковчег са телом Слободана Милошевића, у тренутку када су се само, споља, чуо посмртни марш, поред још отворене гробнице, месето су заузимали најпре компије породице Милошевић, а пре свих њихови Душан Ракочевић, његова супруга и двоје врло младих људи. Онда су, уз њих, место имали најближа родбина и рођаци Слободана и Мире. Препознајемо Мирину сестру Нину.
Потом су у двориште крај гробнице, полако ушли Милошевићеви најближи сарадници: Никола Шаиновић са супругом, генерал Драгољуб Ојданић, такође са супругом. Генерал је био у свечаној униформи са одличјима на попрсју. Уз њега, представници Руске думе, депутати, руски генерали...
У потпуној тишини, места иза, на зеленом итисону који је прекривао део дворишта око гробнице, стао је потребни оркестар.
Тачно се знало где је овде коме место. Па, и тек неколицини новинара.
Оркестар је, потом најавио повратак Слободана Милошевића.
Привозе ковчег Милошевићевом псоледњем почивалишту. Потом се у тишини читају писма сина Марка и супруге Мирјане.
Чули су се, потом, звуци "Подмосковских вечери" и "Рјабинушке".
Гробница, на којој је надгробна плоча са именом Слободана Милошевића, с једне и именом његове супруге Мирјане, са друге стране, удљена је тек неколико метара од терасе на којој су, како је говорила Мира, провели најлепше тренутке у свом животу.
И Пожаревац. Од раних јутарњих сати са свих страна куљао је народ. Са Косова и Метохије, из Републике Српске, из Црне Горе, никшићани понајвише. И, није било места у Србији одакле није било људи. Јован Филиповић из Штрпца чак урамио Милошевићеву фотографију. Ставио је у рам још пре деведесете. Тамара Николић из Чачка има 21 годину, дошла са пријатељима. Реке људи, из часа у час сливале су се у Пожаревац. Шпалир дуг три километра.


ТИХА И ОПАСНА СРБИЈА

"Ми смо твоја породица", рекао је Милорад Вучелић са говорнице у Пожаревцу на којој се налазила Милошевића фотографија са црним флором.
Вучелић је рекао да је његов "председник и пријатељ" Милошевић био "херој живота и смрти" и да се данас у Београд - испред Музеја историје Југославије и пред Скупштином Србије и Црне Горе, и у Пожаревцу окупила "тиха и опасна Србија, која се себе не стиди".


СЛОВЕНСКО СРЦЕ
РУСКИ генерал Леонид Ивашов рекао је испред ковчега Слободана Милошевића да у "рукама има велико срце, које је било у затворској ћелији заједно са Слободаном":
"Оно је освећено сузама и потписима његових најближих. По њиховој жељи донео сам га из Москве и спуштам га у ову свету гробницу. Збогом велики Словену, збогом војниче Слободане", рекао је Ивашов.


ПИСМО МИРЈАНЕ МАРКОВИЋ СУПРУГУ 
НАСТАВИЋУ ДА СЕ БОРИМ

У ОПРОШТАЈНОМ писму Мире Марковић, пише да се Милошевић "из страшне хашке тамнице" вратио у своју земљу, њиховој кући, на место које је волео највише на свету.
"Сад нисам ту, уз тебе, у нашој земљи, код наше куће. Зликовци који су те убили у хашкој тамници хоће и моју главу, можда и главе наше деце. Хоће да униште сваки траг животу који личи на твој, пре свега мој. Нас двоје смо увек били на истој страни света, тамо где се води величанствена битка за слободу народа и људи, за равноправност међу њима, за достојанство људског живота", истакла је у писму Мира Марковић.
Она је навела да зна да ће Слободан Милошевић бити вечно жив за све којима је стало да живе као људи, а да ће његове "хашке убице и њихове улизице у нашој земљи остати запамћене само као сплеткароши, олош, потказивачи које никада није дотакао ниједан облик части, кукавице које о храбрости знају само из бајки".
Милошевићева супруга је оценила да није први пут у историји да највећег човека ликвидирају најмањи људи.
"Већ четврти дан плаче Србија. Да је тако заплакала пре шест месеци, када си се тешко разболео и кад ти нису дали да се лечиш ти би данас био жив. Ја ћу остати тамо где си ме оставио и наставићу где сам стала. Волећу нашу земљу, нашу децу, нашу кућу. Борићу се за наше идеале, објаснићу нашем малом Марку зашто треба да се поноси тобом. Чекала сам те пет дугих тешких страшних хашких година и нисам те сачекала. Сад чекај ти мене. Воли те твоја Мира."
Писмо је прочитала Лјиљана Милановић, бивши новинар РТС.


ПИСМО МАРКА МИЛОШЕВИЋА ОЦУ 
ИСПУНЈЕНА ПОСЛЕДНЈА ЖЕЛЈА

НАД ковчегом Слободана Милошевића у дворишту породичне куће у Пожаревцу, у оквиру церемоније његове сахране, прочитано је писмо које је оцу упутио син Марко.
У писму Марко каже:
"Мој тата, испунио сам ти последњу жељу. Вратио сам те овде где си желео и где ти је место. Овде, где смо Марија и ја одрасли и где Марко расте. Овде, на једно од најлепших, најсрпскијих места свете српске земље где су у току већ више од два века живели највећи хероји, родољуби и мученици од којих су сви живели и гинули за своју отаджбину под православним крстом и под петокраком звездом...
Ти, нажалост, ниси први који се овамо враћа изгубивши живот, али као и сви пре Тебе добивши рат, победивши. Нека Твоја погибија буде света, нека заувек остане запамћена и нека буде последња. Нека отрезни преварени и понижени српски народ. Нека га подсети на све највеће српске мученике од Лазара до Тебе. Нека више никада ниједан српски родољуб не буде продан, издан и предан. Нека Србија врати све из тог протеклог и срамног места где сам Те последњи пут видео. Нека се агресорима и окупаторима више не дозволи да кроче на ову земљу. Нека се не допусти да са Твојом погибијом буду сахрањени и слобода и достојанство. Нека слобода и мир замене и насиље и издају прогон и понижење које владају..."
На крају писма се додаје:
"Тата, када Твоје срце више не куца, моје само откуцава. Буди најзад спокојан и слободан, дошао си кући."      
Писмо је прочитао Богољуб Бјелица. 

ДЕСЕТИНЕ ХИЛЈАДА ГРАЂАНА ИСПРЕД СКУПШТИНЕ СЦГ ИСПРАТИЛО ТЕЛО СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА 

КЛЕЛИ, ПЛАКАЛИ, ПРКОСИЛИ

БЕОГРАД - Са места одакле је срушен његов режим 5. октобра 2000. године, ковчег са телом Слободана Милошевића у суботу је испраћен у родни Пожеравац.
Испред зграде Савезне скупштине око 85.000 грађана, тачно у подне, одало је последњу пошту бившем председнику Србије и СРЈ. 
Притискао је народ од раног јутра. Пун Пионирски парк, тесно од Трга Николе Пашића до Главне поште. Кордони полиције опасали Скупштину. 
У средини, на бини, сандук прекривен српском заставом. Свуда около - портрети Милошевића. Црвене заставе на пола копља.

ИМЕ СЛОБОДЕ

ТРАНСПАРЕНТИ из свих крајева Србије, РС, Црне Горе. У крошњи дрвета велики натпис: "Жив је Слоба, умро није, док је Српства и Србије" 
- Лелеее Слободане, часни српски сине - проломио се са звучника глас Павла Милића из Подгорице.
Дошао је из Куча. Да по старом црногорском обичају ожали покојника. Гласни јецаји из масе.
Минут ћутања. Чују се само звона са цркве Светог Марка. 
На ковчегу венац са црвеним ружама. Пише: "Председнику Милошевићу, српски народ"
- Слободана данас не сахрањује држава, него народ - рукама је показивао на окупљене Милорад Вучелић. - Нису му дали ни гроб, ни гробно место. Нема више најбољег међу нама, нема човека чије име значи слобода, понос, непокор, који је тамницу претворио у моћну говорницу о нама пред целим светом. Убијен је, заточен и засужњен, ноћу, без сведока, без права на лек, одбрану и своју породицу. Отели су га на Видовдан, када се свако показује какав јесте и уписује у сећање. Он не припада алејама, већ великанима. Они који га данас нападају нису му ни до колена. 
Старији и колабирају. Износе их из масе. Жена у инвалидским колицима примакла се до бине. До ње и војни инвалид. Око њега троје деце у униформама. 
Народ не престаје: "Слобо, убише те", "Слобо, слободо"... 
- Отишао је у историју један од највећих синова нашег народа - поручује академик Михаило Марковић, један од оснивача СПС. - Ишчупали су му срце, највећи злотвори овог света. То велико срце. Имао је смелости да им каже "не", а то је значило Хаг. И смртну пресуду. Родио се 1941. године, када је рат почињао и умро када се српски социјалисти спремају да почну нову борбу за социјалну правду. Тамо где је он стао, ми ћемо продужити. 

И РУСИЈА

ИЗА бине се грле генарали Драгољуб Ојданић и Леонид Ивашов. У униформама. Ту је и Момир Булатовић, сви виђенији бивши и садашњи социјалисти, некадашњи председник СРЈ Зоран Лилић, генерал Ацо Томић, Михаљ Кертес, представници ЈУЛ-а, радикали, писац Петар Хандке... 
Низ скупштинске степенице силазе Константин Затуљин, представник Путинове партије, Генадиј Зјуганов, председник Комунистичке партије Русије, Сергеј Бабурин, потпредседник Думе.
- Русија, Русија - дочекују их покличи. 
- Дошао сам да искажем велико поштовање сину Србије који је погинуо у Хагу. Није им дозволио да осуде њега и Србију - "сипао" је Затуљин.
- Хашки трибунал ће бити разјурен - претио је Зјуганов. - Русија је увек уз Србе, победили смо фашизам, победићемо и ове напасти.
- Иако нема плотуна и државних почасти, душа Србије је, видим, данас овде - грмео је Бабурин.
На прозору скупштине, неко изнео велики портрет Војислава Шешеља. Кличу Томиславу Николићу, Александру Вучићу, Јадранки Шешељ. И врх СРС стаје уз ковчег. 
Ивана Жигон рецитује "Пркосну песму" Добрице Ерића, Милошевићеву омиљену. Оркестар свира посмртни марш. Ковчег убацују у погребни комби. Крећу ка Пожаревцу. 
Е. В. Н.

ВОЈИСЛАВ ШЕШЕЛЈ ПОРУЧИО ИЗ ХАГА:

НАСТАВИЋУ ТВОЈУ БОРБУ

ПОРУКУ председника Српске радикалне странке др Војислава Шешеља прочитао је Александар Вучић, генерални секретар странке:
- Као гром из ведра неба погодила ме је вест да су те хашки злотвори на онако монструозан начин убили - пише у Шешељевом писму. - Сви данас знамо ко те је убио. То су они који нису могли да поднесу твоју бриљантну одбрану пред њиховим инквизиторским судом, они који су нам земљу бомбардовали и разарали, они који данас хоће да униште Србију. Морали су, јер им је од оптужнице пред антисрпким Трибуналом у Хагу против тебе остало само мртво слово на папиру. 
На крају Шешељ је покојном Милошевићу обећао "да ће се против хашких криминалаца борити са истом жестином са којом је то и он чинио, бранећи истину и српску отаджбину". 
- Не постоји нико тужнији од мене што нисам у могућности да будем у Београду и Пожаревцу и тебе, велики пријатељу, испратим и поздравим последњи пут - поручио је Шешељ.

РЕМЗИ КЛАРК:

ЧОВЕК ЗА
СВА ВРЕМЕНА


ПРЕДСЕДНИК Међународног комитета за одбрану бившег председника СРЈ и Србије Ремзи Кларк:
- Наслеђе Слободана Милошевића остаје, јер је он био човек за сва времена и цело човечанство - рекао је бивши државни тужилац САД. - Запад је био одлучан да изолује Југославију, да је раздроби на делове и да јој наметне своју вољу, али се Милошевић томе одупро. Одбио је да се потчини, тражио је мир и сву своју велику енергију и способност уложио у преговоре како би очувао савез јужних Словена. 

БРАНКО РАКИЋ:

ПЛАКАО И ХАГ

БРАНКО Ракић, Милошевићев адвокат, уз плач је говорио о Хашким данима свог брањеника:
- Многи запослени у Трибуналу искрено су жалили и плакали када је стигла вест о Милошевићевој смрти. Искрено сам веровао да ћу се са слободним Слободаном Милошевићем вратити из Хага у Србију. 

ХИТНА ИМА ПУНЕ РУКЕ ПОСЛА

ЈЕДНОГ ИЗДАЛО СРЦЕ
ЕКИПЕ Хитне помоћи интервенисале су у суботу више од 50 пута током испраћаја посмртних остатака Слободана Милошевића у Београду. Забележена су два инфаркта, и то један са смртним исходом. Станимир Бошковић из Краљева, преминуо је док је са познаником ишао на опроштајни митинг. Бошовић је био старији срчани болесник, а лекари су само коснтатовали смрт. Како су нам рекли, помоћ је указивана махом старијим грађанима и то због погоршања њихових хроничних болести - већина њих је колабирала или имала бол у грудима.
Б. К.


НА ЦЕТИНЈУ ИЗОСТАЛО ОПЕЛО У ЦПЦ КОЈЕ ЈЕ НАЈАВИЛА НЈЕГОВА КЋЕРКА 
МАРИЈА ТРАЖИ ЕКСХУМАЦИЈУ 

НАЈАВЛјЕНО опело Слободану Милошевићу у у тзв. Црногорској православној цркви на Цетињу у суботу није одржано. Нјегова кћерка Марија Милошевић, која је у петак за "Вести" изјавила да "неће присуствовати татиној сахрани и да ће за то време бити с његовим духом у цркви где ће митрополит ЦПЦ са свештенством служити опело", није се појављивала у суботу у просторијама ЦПЦ. Бар не до 15 часова.
- Марија јесте мој пријатељ, она долази код нас, али није тражила опело, рекао нам је у суботу у седишту ове цркве митрополит Михаило. - Ја сам држао на њен захтев парастос-помен њеном деди Светозару-Този Милошевићу. Уколико Марија буде захтевала то можемо учинити и њеном оцу, можда неког другог пута. 
У суботу смо узалудно настојали да пронађемо Марију Милошевић. Капија њене куће у улици Новице Церовића на Цетињу, била је затворена, ролетне на прозорима спуштене, у дворишту је режао велики пас. Испред капије био је паркиран аутомобил подгоричких таблица који данима ту стоји. Нјен црногорски телефон није био "у функцији".
Марија Милошевић је за "Вести" изјавила да се противила да њен отац буде сахрањен било где другде него у Црној Гори.
- То је кључни разлог што нисам поред његовог одра. Ја сам, још у суботу, када сам се последњи пут чула с мамом јасно казала да се не слажем да се тата било где другде сахрањује осим у Лијевој Ријеци, где почива његов отац Светозар и сви преци - рекла је Марија.
Марија је казала да се спомиње некаква Косанчићева улица у Пожаревцу, "а ми смо живели у Немањиној број 41. Сазнала сам", рекла је даље, "да ће бити покопан у дворишту куће Драгомира Милетића, мог прадеде по мајци. То је за њега туђа кућа и ја се противим да он почива у туђем дворишту".
Кћерка Слободана Милошевића је казала и то да ће "одмах покренути поступак за његову ексхумацију и сахрану у Лијевој Ријеци". Напоменула је да су одлуку да њен отац буде сахрањен у Пожаревцу "донели моја мајка и брат", који су Милораду Вучелићу поверили организацију сахране.
С. ГРЕГОВИЋ


БОРИСЛАВ МИЛОШЕВИЋ ГЛЕДАО САХРАНУ ПРЕКО ТВ
МОЈ БРАТ СЛОБО ЖЕЛЕО ДА ЖИВИ 

Од сталног дописника МОСКВА
БОРИСЛАВ Милошевић, старији брат покојног председника Србије и Југославије, гледао је у суботу у болници преко ТВ испраћај Слободана Милошевића из Београда и сахрану у родном Пожаревцу. Тужном Бориславу је било тешко што не може да присуствује сахрани, али се тешио чињеницом да је дошло јако много људи да се опрости од његовог брата.
Посетили смо Борислава у Институту "Бакуљев" и са њим разговарали о Слободаној смрти, сахрани, о томе кад ће посетити братовљев гроб. Иако се још не осећа сасвим добро, Борислав не одбија ниједног новинара. Мобилни телефон му звони сваких десет минута. Зову дописници највећих светских агенција.
Апартман у којем лежи Борислав налази се на петом спрату Института "Бакуљев", који је уређен као хотел највише категорије. Управо на том спрату лече се ВИП особе, а ту би био смештен и Слободан Милошевић, да је пуштен из затвора.
- Кад приздравим и осетим се боље, сигурно ћу путовати у Србију да обиђем братов гроб. Неке пријатеље дуго нисам видео. Ја сам заиста хтео да путујем, али нисам био сигуран да бих све то издржао на ногама.
- Приче о томе како је Слободан намерно пио лекове које није смео, јесу најобичнија лаж. Па, није он био луд човек да штети свом здрављу, поготово што је желео, и мени је то често говорио, да каже на суду све што му је на души. Будалаштина су и тврдње затворских чиновника како су код њега пронађене неке флаше од алкохола. Па, ко је могао да их унесе? Кад ми је био последњи рођендан назвао ме је јако рано. Рекао ми је: Кад већ нема никаквог алкохола, да ти барем кафом наздравим - говори Борислав.
Питамо га да ли се Слободан често жалио на тегобе док је био у затвору?
- Он је био такав човек да није волео да се жали. Кад бисмо разговарали телефоном више је питао за моје здравље знајући да имам дуго година шећер - објашњава Борислав. - Тек последњих дана жалио се да му зуји у ушима и да му је глава јако тешка.
Многи новинари су Бориславу постављали једно те исто питање: зашто је Слободан баш сахрањен у Пожаревцу. Говорило се о сахрани у Београду и Црној Гори, па чак привремено и у Москви.
- Ја јесам брат, али је мој принципијелни став био да о сахрани одлучи супруга са децом. Мени је било важно да се он сахрани у својој земљи - истиче Борислав.
Б. ВЛАХОВИЋ


УНИФОРМЕ

МИНИСТАРСТВО одбране Србије и Црне Горе саопштило је у суботу, поводом појављивања људи у униформама на комеморативном скупу поводом смрти Слободана Милошевића, да пензионисани војници немају право на ношење униформе, нити њених делова.


ПРОТЕСТ БЕОГРАЂАНА ЗБОГ КОМЕМОРАЦИЈЕ 

ПИШТАЛЈКЕ И ПЕСНИЦЕ

ПУШТАНјЕМ разнобојних балона у ваздух, око три хиљаде Београђана окупљених код Споменика победнику протествовало је због одржавања комеморативног скупа Слободану Милошевићу на платоу испред Скупштине СЦГ. Последњу шетњу започели су на Тргу Републике, па Кнез Михаиловом, звиждећи пред Српском академијом наука, па до Калемегдана... 
Грађани позвани смс поруком да "дочекају пролеће три дана пре рока", без политичких говора и поклича са бине, бунили су се против величања бившег председника. Негодовали су и скандирали "Готов је", "Умро је", "Марш у Кину", "Чобане (Слободане) врати се, овце твоје не могу без тебе". "Дошао је и тај дан, Уморо је Слободан"... Знак распознавања био је балон. Одзвањале су поново пиштаљке из деведесетих. Прозван је и премијер Србије некадашњом "Слобином песмом" - "Спаси Србију и убиј се Коштунице, Коштунице"... 
Скуп је обележио и мањи инцидент, када је у масу улетело неколико присталица Слободана Милошевића, псујући и носећи његову слику. Одговорено им је песницама, а полиција је спречила већу тучу. 
Са грађанима су шетали политичари Милољуб Албијанић, Чедомир Антић, Радмила Хрустановић, Весна Пешић, Владан Батић и "невладини" Миљенко Дерета и Борка Павићевић, као и Бранка Прпа, супруга покојног Славка Ћурувије. 
С. Ј. 


РЕАГОВАНЈА СВЕТСКЕ ШТАМПЕ ПОВОДОМ САХРАНЕ СЛОБОДАНА МИЛОШЕВИЋА 
СРБИЈА И ДАЛЈЕ ПОДЕЛЈЕНА

СВИ светски медији у суботу су опширно извештавали о сахрани Слободана Милошевића коментаришући, истовремено, последице његове смрти по будућност Србије.
"Нјујорк тајмс" поставља питање да ли ће Србија, "у којој национализам доминира политичким животом", напокон кренути повезујући се са остатком Европе, или ће се затровати осећајем губитка, оличеном у призору бившег председника. 
"Дејли телеграф" оцењује да ће место на којем ће бити сахрањен, двориште породичне куће у Пожаревцу, бити "најнеотменији крај са којим је бивши председник икада морао да се суочи". "Економист" пише да је тешко одмерити сву тежину злочина бившег председника и доскорашњег хашког оптуженика Слободана Милошевића. 
"Опљачкао је државну касу, уортачио се са клептократама и убицама, увек је био спреман да одбаци пријатеље који му више нису потребни и да по потреби, као са Туђманом зарад черечења Босне, шурује са непријатељима." Недељник закључује да "Југославија 1989, можда, није имала основа да очекује појаву некаквог Нелсона Манделе, али све што јој је тада било потребно био је лидер часних нагона и способности. Уместо тога, добила је чудовиште." 
Мариборски "Вечер" пише да дух "великосрпства" још увек живи у Србији. "Државна заједница СЦГ је са смрћу Слободана Милошевића једнако поларизована као и код његовог хапшења: за једне је херој, за друге ратни злочинац", констатује лист. 
Најчитанији чешки дневник "Млада фронта днес" пише да у Србији "прошлост и даље одређује будућност иако великог манипулатора Слободана Милошевића више нема". 
"Милошевић је своју земљу свео на просјачки штап хиперинфлацијом, допустио да по њој вршљају ратни профитери и мафијаши и привреду претворио у руину. Пензионере у Београду, Новом Саду, Нишу или Ужицу осиромашио је толико да су морали да претражују контејнер за смеће", пише овај лист.


СМРТ НИШТА НЕ МЕНЈА

ШЕФОВИ дипломатија Европске уније саопштили су да ће изразити "подршку народа Србије у његовом настојању да се отараси наслеђа режима Слободана Милошевића, што ће помоћи да српски народ напредује брже ка породици европских нација којој у потпуности припада".



САХРАНА ЈЕДНЕ ЕПОХЕ



   = из КОМЕНТАРА:



Marsovac 23. март 2006. 16:14   Ama ljudi sta je sa vama,setite se samo kontejnera,inflacije,prebijanja naroda,narucenih ubistava,izvrsenih ubistava,setite se njegovog sincica kako je stekao milione prenosenjem gajbica,setite se njegove zene koja je zivela u izobilju dok ste vi ceprkali po kontejnerima,setite se stare devizne stednje,koju vam je vratila ova vlast,setite se plata od jedne marke,dozovite se vise pameti,nema vise napred u pobedu nego use i u svoje kljuse,nema vise Trst Istra i Rijeka bice nasi do vijeka,osvestite se vise amanludi narode.

rada 23. март 2006. 20:36 
inflacija,plata od jedne marke u ratnom stanju sankcijama,MILION izbjeglica,bas cudno sto je to tako, trebalo bi biti blagostanje,ubistva su i sada,prebijanja,obarati legalno izabranu vladu , u drugim zemljama prosli bi puno gore..za marka i miru markovic,to su samo suplje price,ja nisam nigdje miru vidio da raskosno zivi,mozda je to samo neciji pusti san,vidio sam djindjica,kad je u srbiju dosao u kariranom odjelu a ubijen u armanijevom,opet smo ga vidjeli kad je dosao iz najskupljeg hotela na svijetu u saudijskoj arabiji a drzava mu na kontejnerima,a nije rat,pa dolazi sa karnevala u riju,a narod nema sta da jede,a nije rat.dosovci, rasprodali ste drzavu bud posto i zaduzili se do guse i nista,jos gore nego kad je bio rat
Marsovac 25. март 2006. 18:17 
Gospodja Rado,Interesantno da cinjenice ( dokazano,vidjeno na tada vasoj televiziji) vezane za Miru i sincica im Marka, da kazete da su suplje price,verovatno ste se prebacili u razmisljanju,jer za jednu epohu najsramniju u istoriji Srbije( ZAHVALNI,sada pocivsem Slobodanu,zenici Miri i sincicu im Marku) da kazete da su suplje price vrlo je cudno. Pominjete Djindjica i njegovo odelo koje verovatno nije ukrao ni od koga niti je koga ubio zbog toga, a zaboravljate :MADONU: dok je Srbija grcala,zaboravljate raskos i sjaj glavnog stabaJ UL-a,zaboravljate raskos i sjaj prijema organizovanog od stranr SPS-a i JUL-a,za banana republike. Ja licno mislim da se to ne bi smelo zaboraviti i ne ponoviti.
pecanac 25. март 2006. 02:05 
Zivim daleko preko okeana ali pomno pratim sva zbivanja u mojoj Srbiji, pa i ovaj oko ubistva i sahrane Slobodana Milosevica.Zaista neverovatno kako mediji u Srbiji izvestavaju o ovom dogadjaju kao da narod posle pesestgodina lazi i prevara nije shvatio kakvu je gresku napravio ruseci coveka koji je pokusao da spasi Srbiju od Unistenja.I ono sto mocnici interesnih grupa i belosvetska mafija nisu uspeli da urede za gotovo deset godina pritisaka i izolacije, njihovi podanici su uspeli da ucine i vise nego sto su trazili.Koristeci medije placene prljavim parama Sorosa i Albanske mafije pocelo je sistematsko ispiranje mozga srpskom narodu.Na nesrecu svh nas u tome su imali dosta uspeha."Nevladine" organizacije ,a u stvari isturena odelenja stranih obavestajnih sluzbi su odradile onaj tezi deo posla.Unistena je vojska,policija,skolstvo,zdravstvo.....na redu je crkva.Veoma inteligentno.Sve vazne institucije u koje je narod imao najvise poverenja gotovo i da ne postoje.Funkcionisu na daljinski upravljac.Napadnute su sve vrednosti koje su kroz vekove krasile srpski narod.Izvrnute su ruglu i poruzi. Interesantno ,narod sve to vreme cuti.No, za one koji malo bolje poznaju stanje u nasem drustvu to je i ocekivano.Jedan deo se kroz kaubijsku privatizaciju enormno obogatio a drugi deo ,znatno veci pokusava da prezivi i ne ostaje mu vremena da razmislja o sutrasnjici i posledicama poslusnistva i antisrpske politike. Medjutim, kao i uvek u istoriji srpski narod se kasno budi i shvata podvale.Ali zato kada ustane zna da na nimalo blag nacin odgovori.tako ce biti i ovoga puta i to veoma brzo.Naravno, eto i mene u Srbiji da podelim sudbinu svog naroda. Sto se tice Milosevica, srpski narod ce mu,naravno bez homoseksualaca, narkomana i antisrpskog lobija, oprostiti manje greske i propuste ali ce mu dati mesto koje pripada samo srpskim velikanima.Ja licno zelim da mu se zahvalim za deset godina slobode za mene i moju decu koju nam je doneo na Kosovu i Metohiji.Naravno, za moje proterivanje sa Kosmeta najvise su zasluzni oni koji su i za vreme bombardovanja a i sada pod komandom NATO-a.Ubedjen sam da bolje vreme za Srbiju ubrzo dolazi.Za Srbiju bez Kostunice,Tadica Vuka Brankovica,Labusa MIhajlovica ,Cede........ Njima ce suditi istorija a mozda i narod.
Aleksandar 24. март 2006. 18:54
Mi Srbi imamo pamet i sećanje kao kokoške. Zato nas i ima sve manje. Zaboravili ste Jezdu i Dafinu, zaboravili ste zajam, zaboravili ste plate od 5 DM, redove za hranu, benzin koji se kupuje u plastičnim bocama,lekove iz Kine,zaboravili ste RTS,prodaju Krajine, izbeglice, zaboravili ste turbo folk,zaboravili ste ubistva i prebijanja, zaboravili ste diktaturu i izolaciju. Sram vas bilo !!!
Vidovdan 22. март 2006. 22:19 
Nijedna epoha se ne zavrsava smrcu jednog coveka ili jedne ideologije,bilo da je istorijski ocenjena pozitivno ili negativno.Istorija se ponavlja,epohe se ponavljaju i nastavljaju,naravno,sa nekim drugim licnostima ,ali sa,uvijek, istom ideologijom.Sa smrcu CAR LAZARA,KARADJORDJA,SRPSKIH KRALJEVA,VOJVODA MISICA,STEPANOVICA ,BOJOVICA i ostalih srpskih junaka nije zavrsena ni jedna od tih epoha,zato sto su to bile epohe borbe srpskog naroda za samoodrzanje i slobodu.Takva je bila i epoha Slobodana Milosevica,koja ce biti vecna jer ce borba za slobodu,nezavisnost i nacionalno dostojanstvo vecno trajati.Hitlerova epoha i ideologija,naravno,negativna u svakom pogledu,nije se zavrsila njegovom smrcu,ona se nastavlja sa drugim ljudima i sa mnogo vecim intezitetom. Ubijaju,zare i pale male i nemocne drzave i narode (humanitarno i preventivno) uz uvodjenje njihove "demokratije". A,DOS-ovci ce nestati sa srpske politicke scene kao sto su njihovi baloni,srama i ljudske bede, nestali u zagadjenom vazduhu,bolesne Evrope 18/03/2006. I, opet ce,nazalost, doci njihova epoha,epoha sramote za srpski narod,jer se i ona ponavlja, cak od Vuka Brankovica.Istorija i epohe se ponavljaju,a Bog cuva Srbe od svih nedaca.
Јовке 20. mart 2006. 12:09 
Уосталом, шта има председник Србије да иде на сахрану бившег председника Србије и СР Југославије? Боље је да иде у Сребреницу и ода пошту муџахединима који су секли сабљом и секиром главе српске деце, на сахрану Ибрахима Ругове - великог хуманисте и "Балканског Гандија" итд.. Штета само што није могао да бира у ком народу ће да се роди, вероватно би био Арапин или Шиптар.
M.Zoran 20. mart 2006. 03:40 
Nazalost, opet se ponavljaju stare podele za i protiv. Crno i belo. Da li cemo moci konacno da vidimo u bojama? I da zajednicki gledamo u buducnost nas i nashih sinova? Sigurno da su on i njegove pristalice bili i ostali veliki rodoljubi, i stoga da im dugujemo postovanje i pocast. Tuzno je da za coveka koji je platio svojim sopstvenim zivotom za ideale u koje je verovao, ako i nisu bili realni i politicki povoljni i nisu dali resultate koje su nudili narodu, nema barem osnovnih hriscianskih osecanja i saosecaja. Mi smo izgubili jednu politicku generaciju ljudi koji nisu na vreme shvatili posledice pada Berlinskog zida, i nisu na vreme izgradili mostove i PRIJATELJSTVA sa vaznim centrima moci tamo gde nam je buducnost e gde smo mi: EVROPA. Mi smo izgubili osamdesetih godina, kada je bilo potrebno imati srpske politicare SPOSOBNE da shvate gde nam je buducnost, i da krenu odlucnije ka Evropi, PRE Bugara, Rumuna, Poljaka, Slovenaca, Hrvata i Siptara. Zar mi nismo bili vise Evropski, razvijeniji i slobodniji od njih? Zar mi nismo na Kosovu branili ne samo nasu Evropsku otadzbinu vec i ostali deo Evrope? Od trenutka kada je pala Komunisticka partija Jugoslavije i kada se jasno osecalo da vise nema tog jakog katanca koji je sprecavao raskidanje te drzave, morali su srpski lideri, inteligencija, da se probude is sna i da inteziviraju PRIORITET povezivanja Srpskog naroda u Evropsku realnost. Tu je pala celokupna inteligencija Slobodanove generacije, i otuda proistice posledica da u raspadu te bivse drzave srpski narod ostaje izolovaniji od ostalih naroda u tim prostorima, ali ciji politicki lideri su spremnije i brze delovali da imaju oslonca i zastitu u Evropi. Nazalost, u tom procesu raskidanja mi smo bili i ostali uvek u odbrani, nikada u iniziativi, necega sto se nije moglo odbraniti bez pomoci prijatelja u centrima Evropske moci. Stoga Slobodan, i njegov politicki vrh, mi vise lici na Don Kisota, i otuda nasa poslednja golgota. Mozda je bolje da u Hagu nisu mogli da ga osude, jer nama nije trebalo da mu sude oni koji su RANIJE odlucili da nas ostavekao poslednje goriste u Evropi, i da pomognu sve one na NASIM prostorima koji su nam postali neprijatelji. Nasa politicka nesposobnost da se ranije uklucimo u Evropske politicke tokove i da pronadjemo prave politicke prijatelje u Evropi, per ovog raspadanja, je jedina optuzba protiv te generacije Slobodana i ona je trebala da se pravedno i mirno samosvesno izvede kod nas. Hag nam je to nepravedno onemogucio . Progledajmo konacno u bojama, cuvajmo nasu slogu, nadjimo snagu i pamet da ostanemo zajedno, i gledajmo u nasu buducnost pragmaticno: tamo gde nam je bolje. Ali budimo ponosni na ono sto jesmo, i ne gazimo nase junake i ako nisu bili dovoljno mudri da nas izvedu na put bez bola i gubitaka. Naucimo nesto od nase proslosti, i pokusajmo da postujemo i one koji ne misle isto kao mi ali su casni, posteni i hrabri ljudi.
princ 20. mart 2006. 00:59 
60 godina Srbijom vladaju bezboznici (ateisti) ,najpre tito a onda Sloba a mi Boziji narod , Svetosavski... - nije me ni cudo sto su mozgovi isprani ipak dug je to period. Ipak oni su sve vise penzioneri , mladji hvala Bogu misle drugscije.Ovo je verovatno i poslednji miting komunista-kraj jedne epohe-.
        итд., и т. сл.

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ - О МИЛЕНИ ПАВЛОВИЋ- БАРИЛИ

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ - О МИЛЕНИ ПАВЛОВИЋ- БАРИЛИ
Nakon posete rodnoj kući i galeriji slikarke Milene Pavlović-Barili u Požarevcu srela sam se sa pesnikom Aleksandrom Lukićem koji nam je približio svet iz kojeg je Milena potekla. Milena je na primer još uvek jedina osoba sa naših prostora koja se ikada pojavila na naslovnoj strani časopisa Vog, 15. aprila 1940. godine. "Istakla se koloritom i načinom odnosno potrebom da se na platnu ispriča jedna priča, Milena Pavlović je ta koja je razbila statičnost. Unela je čitav jedan kontinent, čitavu jednu tradiciju je pokušala da tumači i da stavi na platno. Ona je sažela sve te elemente, prerađujući ih svojom unutrašnjom snagom i umećem, na jedan novi način, i eto mi imamo sad ta platna. Ja to tako vidim i ja to samo tako mogu da vidim" rekao je Lukić u veoma ugodnom razgovoru Rock Cafea u Požarevcu. Ne propustite da posetite ovaj grad i obavezno obiđite Galeriju naše slavne slikarke. Blogovi Aleksandra Lukića: "Zavetine" zavetine1.blogspot.com/; "Portal velikih preteča" dalekoodsunca.blogspot.com/2009/08/ O njoj: Milena Pavlović-Barili, 05. XI 1909 — 06 III 1945. je naša nadrealistička slikarka, rođena u Požarevcu. Jedna od najzanimljivijih umetnika Evrope između dva rata, bila je savremenica Kandinskog i Pola Valerija, bliska De Kiriku, preteči surrealizma. Nakon školovanja u Minhenu, izlagala je na mnogim izložbama širom Evrope i Amerike.

ЗАВЕТИНЕ Круна

  • АЛЕКСАНДАР И ТИТО - Прича Мирослава Димитријевића Тито му је био споран још од првог разреда основне школе. Кад је отворио буквар већ на првoј страници угледао је слику човека...
    Пре годину дана

МАГАЗА

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 7 година

Популарни постови