МЕТЛЕ ЗА ЧИШЋЕЊЕ

Затрпаће нас овај папир,ова пластика,ова брда папира и пластике - на улицама, у становима, на рекама, на путевима, крај путева...
..
...
ДВА УМЕТНИКА. Ивана Стефановић и Боб Дилан  

Одломак из интервјуа са Иваном Стефановић, факсимил

Одломак из "Портрета" Боба Дилана Војислава Пантића

(Политика, Култура) 20. АПРИЛ 2013.

Подвучено: "Бетовен је за своју  Седму симфонију добио само 400 круна, данашњих око 150 евра. Већина великих уметнкика никада није адекватнонаграђена за оно што су створили. Међутим, оно што је најважније и најскупље јесте њихова публика. То увек морамо имати на уму" (И. Стефановић)

ЛеЗ 0010259  

..

 

(Политика, Култура)

20. АПРИЛ 2013.


Када је композиторка и писац Ивана Стефановић отворила стари породични кофер, пронашла је историју своје породице и сведочанства о Милеви Ајнштајн, Лази Костићу и животу грађанске Србије

ПОРОДИЧНА ПРИЧА

Сад ме је опет Марићева упознала с њеним добрим пријатељем. Немац је и зове се Еинстеин, дивно свира на виолини, може се рећи да је Кüнстлер тако да ћу опет имати с ким каткад да свирам заједно.

Овако је Милана Бота описала дружење са Милевом Ајнштајн када се 21. маја 1898. писмом јавила кући у Крушевац. У кореспонденцији Милане Боте (касније

Стефановић) са студија у Цириху, Милева је Марићева или Мица, а њен будући супруг – Немац и њен Ајнштајн.

Пријатељство Милане и Милеве трајало је 30 година. Миланина унука, композиторка и писац Ивана Стефановић, случајно је сазнала за његове детаље када је пре неколико година отворила кофер са породичним писмима, сведочанствима, позивницама, документима, записима и исечцима из новина. У њему се налазила преписка између Милеве и Милане и њихових породица, али и много више од тога – налазила се документована прошлост српске грађанске породице из Аустроугарске, њеном преласку у Србију и животу њених чланова који су постајали лекари, политичари и писци и који су о својим судбинама писали писма и чували записе.

Ивана Стефановић је на основу садржаја овог кофера реконструисала прошлост своје породице и написала књигу „Приватна прича” (Службени гласник, 2013).

Оживела је приватну историју породица Бота и Стефановић у 19. и почетком 20.

века и осветлила судбине прадеде Павла Боте (оца Милане Боте), деде Светислава Стефановића (Миланин супруг), њихова познанства и пријатељства, на пример са Николом Пашићем и Лазом Костићем. Испоставило се да је гломазни картонски сандук, који су гурали у ћошак и више нису знали шта би са њим – крио породично благо.

– То је један сасвим обичан стари кофер, од чврстог картона са дрвеним ојачивачима, као трегерима. Увек је био на сметњи, па је стално неко намеравао да га се отреси. Срећом, то се није десило. У њему је било око 8.000 страница различитих докумената – објашњава Ивана Стефановић.

Када је једном осетила мирис старог папира, Ивана Стефановић више није могла да престане да трага по хартијама из кофера.

– Прашина, папир који се круни, слова која бледе, спајање распарених страница, спајање писама са ковертама, одгонетање датума… Најпре сам купила врло јаку лампу, а потом и гумене рукавице, пинцету... За класификовање оваквих докумената треба велико архивистичко знање које ја немам, па сам све то радила уз помоћ и савете пријатеља. У једном тренутку било је потребно да се све скенира – чему ми је много помогао директор Архива Србије Мирослав Перишић, јер је било неупоредиво лакше читати на екрану све те силне странице исписане потпуно различитим рукописима. Но, ову грађу ћу ускоро предати Архиву Србије, где ће доћи у руке стручњака и истраживача.

Ивана Стефановић је узела историју у своје руке, али наглашава да није историчар.

– Историја је наука, а за доброг историчара је потребно знање, познавање методологије, научно поштење, па и таленат. Ја сам у „Приватној причи”, без научне претензије, показала документа која сам на различите начине коментарисала. Али, без икаквог романескног дописивања. С друге стране, наравно да нисам могла да одолим да поред докумената из кофера потражим и прочитам и нешто друго, неку другу литературу повезану с мојом темом коју сам пронашла.

„Приватна прича”, дакле, није роман, већ приказ прошлости кроз писма и друга сведочанства приватне историје. Да би боље разумела своје претке који су јој оставили „тестамент” у коферу, ауторки је помогло и то што се пре неколико година, привремено, преселила у Румунију.

– Тек када сам се ту нашла, схватила сам да мој кофер има дубоке везе и са том земљом, са некадашњим Ердељом. Од тада се нисам могла зауставити док, после истраживања и путовања кроз удаљене крајеве те земље и обилажење њихових архива, најзад нисам пронашла место најстарије породичне историје.

Радом на овој књизи, ауторка се нашла на територији историје приватног живота која осветљава оно за шта традиционална историја – препуна ратова, битака, победа и пореза, није имала времена.

– То јесте историја приватног живота. Написана је првенствено захваљујући документима из приватног поседа. Разлика између „велике” историје и приватне јесте у томе што је прва увек сурова према појединцима, обичним „малим”

животима. У ту приватну историју спадају „мале”, „неважне” ствари као што су – удаљености између места, начин путовања, врста одеће, намештај, колачи које су се правили за одређене празнике, кућни буџет... Многе сам ствари и лица сада могла да реконструишем, али оно чега једино нема, чега заувек нема, то су људски гласови. Људи чије сам животе показала, испричали су сами како им је било док су их сеобе, ратови или неспоразуми, бацали лево-десно, а ја сам помало експериментисала са оним што је психоаналитичар Леополд Сонди називао „фамилијарно несвесно”. Моја породица била је једна обична балканска породица, и, за своје време, а богами и за данашње, врло модерно оријентисана грађанска породица.

За јавност су најинтересантније везе те породице са познатим Србима. Милана је у писмима родитељима бележила да је Милева Марић била „ћутљива и ружњикава” девојка и „паметна глава”. Милана се касније одселила из Цириха, али је наставила да се дописује са Милевом.

– Милева и моја баба Милана становале су заједно у истом пансиону неколико година, током студија у Цириху. Ту је долазио и Милевин будући муж Алберт Ајнштајн. Вести о том пансиону редовно су стизале на адресу Миланиног оца, лекара и политичара Павла Боте.

– Крушевачки доктор Павле Бота за мене је заиста откровење. Био је радикал, што је у последњим деценијама 19. и на почетку 20. века значило нешто сасвим друго од овог што данас значи. Његово политичко деловање док је кратко време био посланик у Скупштини Србије, било је скроз усмерено ка здравству – болницама, бањском лечењу и образовању – школама и гимназијама, нарочито ка образовању девојака. Он не само да је снажно подстицао своју кћи да студира и оде у иностранство, него се и у Скупштини залагао за образовање жена. Све се то може видети из скупштинских записника. Иако му је Пашић долазио у кућу, мислим да су га, као високо образованог човека, политика и политичари углавном тешко разочаравали.

„Приватна прича” не би требало и да остане приватна. Она је сада у рукама историчара, али и публике која би могла да крене стопама Иване Стефановић.

– На крају књиге изнела сам свој мотив за писање ове књиге, а то је препорука да свако потражи свој породични кофер, у преносном смислу али и дословно. Да се свако попне на таван и да види да ли се тамо налази нешто заборављено. Својом књигом сам хтела да подстакнем читаоце да разговарају са старијима. Породичне приче, приче из прошлости, обично не занимају младе људе.

Ни мене нису! – али у једном тренутку живота то све постане јако важно, а тада је обично исувише касно – јер се више нема ко питати.

Кофер је открио много тога, а опет, остала је велика празнина. Ауторка ни данас не зна где је њен деда, лекар Светислав Стефановић убијен октобра 1944:

– Моја „приватна историја” задржала се у габариту који је „одредио” сам кофер, а књига се завршава догађајем из 1916. Ништа чега нема у коферу или није повезано директно са његовим садржајем нема ни у књизи. Мој деда Светислав Стефановић јесте у коферу, али као ђак, млад човек, студент, млад лекар, млад писац… Кофер је „затворен” много пре него што је његов живот кренуо према свом трагичном крају.#¶

Скакутави виртуоз

У књизи Иване Стефановић пренети су и делови интервјуа њене баке Милане Боте Стефановић – у којима прича о дружењу са „Мицом” (Милевом Марић) и Ајнштајном у Цириху – датог београдском „Времену” маја 1929, пошто се пронела вест да је славни научник био ожењен овом Српкињом:

– Мица је становала више нас, на четвртом спрату. У њеној соби, у потпуној тишини, затицале смо увек Мицу са Албертом Ајнштајном, за кога нисмо ни слутили да ће једног дана постати тако велики човек. Кадгод смо дошли на чај, њих двоје су радили задатке.

– У шетње, концерте, забаве, ишли смо сви заједно. Алберт није полагао много на тоалету. Кадгод га сретнете, на њему нећете видети ни крагну, ни испеглане панталоне, ни закопчан прслук. Био је врло аљкав али је носио велику песничку косу. При доласку у пансион, Алберт је, не знам због чега, ишао увек на три корака испред Мице, и звиждао. Као да јури некога, он је прескакао по две-три степенице. Имао је црте лица ироничне, волео је да се смеје на туђ рачун.

Кадгод није био запослен, свирао је на виолини. Ја сам га пратила на клавиру док је Мица свирала на тамбури. Алберт је врло радо слушао пречанске песме за које је Мица имала пуно смисла. Био је прави виртуоз на виолини. Највише је волео Баха, Шуберта, Шумана и Бетовена (...) – Између Мице и Алберта развила се ускоро дубока љубав, наставља гђа Стефановић. Најзад, Алберт се противно вољи својих родитеља, њоме и оженио.

Прво су живели у Берну, Прагу и Берлину. Како изгледа, брак је најсрећнији био у Берну. Ту се родио млађи син Едуард, кога је срећни отац за време шетњи водио у колицима. Али рат...

– Мица се јако чуди како се нетачне информације доносе о њеном мужу... Мица би била најмеродавнија да да информације о генези његове теорије, јер је и сама учествовала у њеном стварању. Пре пет до шест година Мица ми је говорила о томе, али са болом. Можда се тешко сећа најпријатнијих часова, можда не жели да убија велики глас свог бившег мужа. Гђа Ајнштајн је прешла у швајцарско поданство. У Цириху има врло лепу кућу, живи скромно и повучено. С њом су деца Едуард (Тете) и (Ханс) Алберт. Први учи осми разред гимназије, а други је већ инжењер.

Ајнштајн сваке године обиђе своју бившу жену и децу, које издржава и необично воли. Са њима вечера, руча, шета, као да ништа између њега и његове прве љубави није ни било. Проведе по неколико дана па се врати у Берлин, где стално живи, као врло имућан човек.

Јелена Стевановић

ЛеЗ 0010258   

..

БРЕЗОВА ДРАИНЧЕВА МЕТЛА / Александар Лукић

факсимил чланка

..

ЛеЗ 0010257  

______________________________

факсимил

,,

ЛеЗ 0010256