АДРЕСА

АДРЕСА
© Канцеларија - ПоРтАл | Сазвежђе З & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 . * Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, којеразбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани... -

Укупно приказа странице

Translate

Претражи овај блог

СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ

СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ
СВЕТА РУСИЈА ПРОТИВ ХАЗАРИЈЕ

Библиотека СРН

Библиотека СРН
Библиотека Српских ренесансних духова

субота, 3. октобар 2015.

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ? / Бела Тукадруз

КО ЋЕ НА КРА­ЈУ ПО­БЕ­ДИ­ТИ?


Да би­смо схва­ти­ли вред­ност ма ког де­ла, ауто­ра, мо­ра­мо га по­ста­ви­ти ме­ђу мр­тве умет­ни­ке и пе­сни­ке, и упо­ре­ди­ти. То зах­те­ва ви­со­ка кул­ту­ра истин­ске, нео­фи­ци­јел­не кри­ти­ке, сва­ке озбиљ­ни­је и ства­ра­лач­ке кри­ти­ке, а ов­де, то што је прак­тич­но ар­ти­ку­ли­са­но ве­о­ма ар­гу­мен­то­ва­но у свет­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти обе­ло­да­њи­ва­њем нај­по­зна­ти­јих есе­ја Ели­о­та пр­вих де­це­ни­ја 20. ве­ка о функ­ци­ји кри­ти­ке и о од­но­су тра­ди­ци­је и ин­ди­ви­ду­ал­ног та­лен­та, ка­сно је сти­гло, и по све­му су­де­ћи, ни­је се „при­ми­ло“ на пра­ви на­чин. Срп­ска по­е­зи­ја 20. ве­ка је нео­дво­ји­ви део ви­со­ке срп­ске кул­ту­ре и у сво­јим нај­бо­љим при­ме­ри­ма она се при­бли­жа­ва оном што је су­шти­на кул­ту­ре уоп­ште…
Пред без­да­ном књи­жев­но­шћу је чи­та­ва бу­дућ­ност, као што је пред мр­твим пе­сни­ци­ма чи­тав веч­ност. Мр­тви пе­сни­ци су жи­ви ви­ше не­го ствар­но жи­ви. Што је суд­би­на ви­ше од­у­зе­ла не­ком мр­твом пе­сни­ку, вра­ти­ће му Све­вре­ме. Чер­га­ри под ша­то­ри­ма до­би­ће ку­лу ко­јој ни­кад не­ће на­у­ди­ти игра вла­ге под ра­зним тем­пе­ра­ту­ра­ма.
Ни­ко од њих ни­је оно што пи­ше у би­ро­крат­ским исто­ри­ја­ма књи­жев­но­сти нај­бо­љих исто­ри­ча­ра нај­зва­нич­ни­је књи­жев­но­сти.
Мо­гу­ћа је је­ди­но крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.
Чак јед­на вр­ло, вр­ло са­же­та ан­то­ло­ги­ја Се­бич­ни му­зеј – јед­на од мо­гу­ћих про­ти­ван­то­ло­ги­ја ан­то­ло­ги­ји Не­се­би­чан му­зеј.
Жи­ви пе­сни­ци су још зе­ле­ни, још – зе­ље зе­мљи­но! По то­ме ко­ли­ко жи­ви пе­сни­ци бе­же и из­бе­га­ва­ју све ве­ли­ко и ко­нач­но, па и смрт, мо­же се про­су­ди­ти ко­ли­ко су не­са­бра­ни, не­са­вр­ше­ни и ма­ли.
Мр­тви пе­сни­ци се ба­ве нај­о­збиљ­ни­јим, бес­ко­нач­ним, зи­да­њем, зи­да­ју­ћи од ко­ма­да ду­ше Све­чо­ве­ка, да би ту­ђи­на по­ста­ла дом без­дом­ним, а ту­ђин­ци че­љад. Мр­тви пе­сни­ци су са­бра­ни и на­ди­ру као не­бе­ска вој­ска, осме­ху­ју­ћи се са обла­ка у за­ла­зак, из ви­си­не и ду­би­не не­ба, из тре­ће ди­мен­зи­је.
Да се све ла­ска­ве ре­чи ка­жу, све по­ча­сти ука­жу и сви пре­сто­ли пре­пу­сте нај­ве­ћем бар­ду, ма­кар у ста­ро­сти, ни­шта не би мо­гло сам­њи­ти жа­лост ње­го­ву осим ду­ша, ко­је би се до­да­ле ду­ши ње­го­вој, ко­је би се сли­ле с ду­шом ње­го­вом, и ду­шу ње­го­ву удво­стру­чи­ле, утро­стру­чи­ле, усве­че­ло­ве­чи­ле… Та­кав се још ни­је ро­дио у 20. ве­ку!…
Би­ло је оних ко­ји су бе­га­ли од се­бе, да би из­бе­гли не­из­бе­жно, а на кра­ју су до­гу­ра­ли до из­ве­сних па­ро­хи­јал­них успе­ха, па­да­ли од умо­ра и кло­ну­ло­сти у сво­јој ста­рој по­сте­љи. Бе­жа­ли су од се­бе и – из­бе­гли од се­бе. По­ра­зи­ли се­бе!
Ко су они би­ли? Зри­кав­ци што зри­чу са зри­кав­ци­ма, бум­ба­ри што бум­ба­ра­ју с бум­ба­ри­ма, ку­ка­ви­це што ку­ка­ју с ку­ка­ви­ца­ма.
И онај ко­ји је имао сна­ге да се про­де­ре, да над­гла­са зри­кав­це, бум­ба­ре и ку­ка­ви­це, од ње­га су се­би на­пра­ви­ли уз­о­ран мо­дел!
Где су? Усе­ли­ли су се у ма­хо­ви­ну по­лар­ну и у гљи­ве бар­ске.
По­сле то­ли­ких би­та­ка, окр­ша­ја и жр­та­ва, су­дар два та­бо­ра, од­лу­чен је био бро­јем а не умом, сна­гом и ле­по­том. По­гле­дај­те те аве­ти, по­бед­ни­ке. На­мет­ну­те и је­зи­ве, што хо­да­ју кроз биљ­ке и ми­не­ра­ле, кроз гво­жђе и жи­ву, кроз угаљ и ра­ди­јум, што ула­зе у ко­же људ­ске, у звер­ска кр­зна, што су се умо­та­ва­ли и опет умо­та­ва­ли, јер им је би­ла зи­ма. Уме­сто да се свла­че до ко­же, да ски­ну сво­ју ко­жу, да ви­де се­бе кр­ва­ве и јад­не, да са­гле­да­ју се­бе, кроз бол, со­тон­ски, ако не мо­же дру­га­чи­је, да се вра­ти се­би, тј. су­о­че­њу са без­да­ном. Да бу­ду бли­зан­ци све­га по­сто­је­ћег, сре­ће и не­сре­ће, бо­ла и ра­до­сти. Зар вам не ли­че на веч­но по­ра­же­не, ве­чи­те пре­тен­ден­те, ти што су мо­гли да ра­де не­ки дру­ги по­сао, ре­ци­мо, са­зид­ни, и од ње­га жи­ве, не од ре­чи и ми­сли. Јер ре­чи и ми­сли ни­су за­ни­ма­ње већ жи­во­твор­на му­зи­ка сва­ког за­ни­ма­ња…
Овим тек­стом је, на­по­кон, об­ја­вљен рат нај­зва­нич­ни­јој, тј. би­ро­крат­ској књи­жев­но­сти, офи­ци­ја­ли­зму уоп­ште у срп­ској кул­ту­ри и књи­жев­но­сти у име јед­ног ства­ра­лач­ког иде­а­ла ко­ји ће увек жи­го­са­ти као ко­на­тра­про­дук­ти­ван, кон­зер­ва­ти­ван, огра­ни­че­ни, симт­по­ма­тич­ни бе­лег Скер­ли­ће­ве сим­па­ти­је за Абра­ше­виа и Про­ку Јов­ки­ћа!
Шта је у том пра­вед­ном ра­ту де­фи­ци­тар­но, ов­де и са­да?

На пр­вом ме­сту – Па­мет са Бо­гом.
На дру­гом – без­да­на књи­жев­ност.
На тре­ћем – Пе­сни­ци или пи­сци-кри­ти­ча­ри.
На че­твр­том – Крат­ка и не­ла­жна исто­ри­ја мр­твих пе­сни­ка.

*
Нео­бја­вље­ни рат из­ме­ђу ова два та­бо­ра тра­је де­це­ни­ја­ма уна­зад, са­мо што се о то­ме ћу­та­ло. Тек кад су окр­ша­ји сти­гли и у на­ше дво­ри­ште и под на­ше про­зо­ре, ми смо схва­ти­ли да рат одав­но тра­је, и да је ђа­во до­шао по сво­је. На стра­ни пр­ве књи­жев­но­сти су ин­сти­ту­ци­је, др­жа­ва, из­да­вач­ка, ме­диј­ска, на­ме­тач­ка ма­ши­не­ри­ја, фи­нан­си­је, и све оста­ло. Без­да­на књи­жев­ност има са­мо се­бе и стал­ни де­фи­цит пи­са­ца-пе­сни­ка-кри­ти­ча­ра.
И кри­ко­ве. По­пут оног Ви­на­ве­ро­вог, у на­сло­ву ове об­ја­ве.
Нај­ви­ше су се тру­ди­ли да за­та­шка­ју тај рат до ис­тре­бље­ња пре све­га нај­и­стак­ну­ти­ји пред­став­ни­ци тзв. нај­зва­нич­ни­је, би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти, јер је и са­ма вест о оно­ме што се упра­во до­га­ђа, по­га­ђа­ла нај­ра­њи­ви­ја ме­ста њи­хо­вих по­ло­жа­ја.
Ко ће на кра­ју по­бе­ди­ти? Мр­тви пе­сни­ци – кад из њи­хо­вих гро­бо­ва ник­не тра­ва, јор­го­ван и ди­вља тре­шња, и кад о њи­ма про­го­во­ре мла­ђи, они ко­ји до­ла­зе, ко­ји ће увек до­ла­зи­ти, хва­ла Бо­гу из нај­не­о­че­ки­ва­ни­јих пра­ва­ца, не др­же­ћи се пра­ви­ла па­ра­сто­са и про­то­ко­ла па­ро­хи­је.

*
Шта срп­ска књи­жев­ност има, а ни­је јој по­треб­но, а шта не­ма за чим би тре­ба­ло да жа­ли што не­ма?
Ско­ро сто­ти­нак го­ди­на има тзв. би­ро­крат­ску књи­жев­ност, а ни­је јој по­треб­на, а не­ма јед­ну објек­тив­ни­је сро­че­ну ма­кар крат­ку исто­ри­ју те тзв. би­ро­крат­ске књи­жев­но­сти. Не­ма кри­тич­ки кон­сен­зус око вред­но­ва­ња и пре­вред­но­ва­ња. Чи­ни се да је са­свим за­че­пљен ка­нал фил­тра. Срп­ска кул­ту­ра, књи­жев­ност, на­у­ка и дру­штво има­ле су ре­не­сан­сну епо­ху ко­ја је по­тра­ја­ла ни че­тврт ве­ка (ко­ли­ко бро­је За­ве­ти­не). Та епо­ха је об­ра­сла ма­хо­ви­ном, ко­ро­вом и стра­вом. Уме­сто ми­си­ја на­мет­нут је дик­тат сти­хи­је, Шкарт. Ожи­вља­ва­ти не­ка­кву срп­ску ре­не­сан­су, па и у ча­со­пи­си­ма, дон­ки­хот­ски је по­сао, бор­ба са ве­тре­ња­ча­ма. Срп­ска књи­жев­ност ви­ше од по­ла ве­ка не­ма истин­ску об­но­ву, ма шта о то­ме бу­ла­зни­ли тзв. кри­ти­ча­ри-на­ме­та­чи, ку­пље­ни јеф­ти­но. И тре­ба да жа­ли што не­ма ре­не­сан­су. За­ве­ти­не су – при­зи­ва­ју­ћи пло­до­но­сне пљу­ско­ве по­сле по­губ­них ду­го­го­ди­шњих су­ша – то зна­ле од по­чет­ка.

За­ве­ти­не по­сто­је ско­ро 30 го­ди­на. Као сво­је­вр­сна умет­нич­ка мо­ба. Удру­жи­ва­ње да­ра и ма­ра сло­бод­них по­је­ди­на­ца, без об­зи­ра на ве­ру, је­зик, на­ци­о­нал­но по­ре­кло, по­ка­за­ло се као нај­жи­ла­ви­је у срп­ској кул­ту­ри. Пи­шче­ва из­да­ња су пре­жи­ве­ла мно­ге бро­до­ло­ме, ка­та­стро­фе, рас­па­де др­жа­ва и по­ро­ди­ца, си­сте­ма, јед­но­у­мља и би­ро­крат­ску ко­чо­пер­ност.

Ча­со­пи­се За­ве­ти­на не из­др­жа­ва др­жа­ва, моћ­ни мен­то­ри из та­ме или не­ки дру­ги за­штит­ни­ци. Из­др­жа­ва их прет­пла­та, куп­ци, рет­ки да­ро­дав­ци. Али по­нај­ви­ше их из­др­жа­ва упор­ност, Бог, мо­жда инат и же­ља за друк­чи­јим
      =  извор: из рукописа критичке књиге Бела Тукадруз: УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА, која излази у издању "Заветина" после скоро  неколико деценија!

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ - О МИЛЕНИ ПАВЛОВИЋ- БАРИЛИ

АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ - О МИЛЕНИ ПАВЛОВИЋ- БАРИЛИ
Nakon posete rodnoj kući i galeriji slikarke Milene Pavlović-Barili u Požarevcu srela sam se sa pesnikom Aleksandrom Lukićem koji nam je približio svet iz kojeg je Milena potekla. Milena je na primer još uvek jedina osoba sa naših prostora koja se ikada pojavila na naslovnoj strani časopisa Vog, 15. aprila 1940. godine. "Istakla se koloritom i načinom odnosno potrebom da se na platnu ispriča jedna priča, Milena Pavlović je ta koja je razbila statičnost. Unela je čitav jedan kontinent, čitavu jednu tradiciju je pokušala da tumači i da stavi na platno. Ona je sažela sve te elemente, prerađujući ih svojom unutrašnjom snagom i umećem, na jedan novi način, i eto mi imamo sad ta platna. Ja to tako vidim i ja to samo tako mogu da vidim" rekao je Lukić u veoma ugodnom razgovoru Rock Cafea u Požarevcu. Ne propustite da posetite ovaj grad i obavezno obiđite Galeriju naše slavne slikarke. Blogovi Aleksandra Lukića: "Zavetine" zavetine1.blogspot.com/; "Portal velikih preteča" dalekoodsunca.blogspot.com/2009/08/ O njoj: Milena Pavlović-Barili, 05. XI 1909 — 06 III 1945. je naša nadrealistička slikarka, rođena u Požarevcu. Jedna od najzanimljivijih umetnika Evrope između dva rata, bila je savremenica Kandinskog i Pola Valerija, bliska De Kiriku, preteči surrealizma. Nakon školovanja u Minhenu, izlagala je na mnogim izložbama širom Evrope i Amerike.

ЗАВЕТИНЕ Круна

  • АЛЕКСАНДАР И ТИТО - Прича Мирослава Димитријевића Тито му је био споран још од првог разреда основне школе. Кад је отворио буквар већ на првoј страници угледао је слику човека...
    Пре годину дана

МАГАЗА

  • Лист Време - Време.- Одговорни уредник био је Коста Луковић. Лист је излазио од децембра 1921. године до априла 1941. године у Београду, … Наставите са читањем →
    Пре 7 година

Популарни постови