АДРЕСА

АДРЕСА
© Канцеларија - ПоРтАл | Сазвежђе З & Мирослав Лукић 180 309 Београд Ул. Сердар Јанка Вукотића 1/13 . * Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ у свом склопу садржи преко стотинак интернет-локација, албума слика, архива, библиотека, које после десетак година постојања на светској интернет мрежи садрже на хиљаде хиљада публикованих страница, вести, књижевних прилога, књига, фотографија, идеја и иницијатива, пре свега, стваралачких и издавачких иницијатива, којеразбијају балканску и српску официјелност, затвореност, жабокречину, подстичући како савременике, тако и оне који долазе у свет културе и књижевности да у њему пронађу смисао и испуне живот,отварајући оне прозоре на Балкану, који су или обично затворени, или зазидани... -

ПоРтАл

ПоРтАл
САЗВЕЖЂЕ З

уторак, 13. октобар 2020.

Из Нових рукописа песама Александра Лукића

 

 


 

 

Александар ЛУКИЋ





ПРАЗАН РОГ



Пуна шума опалог лишћа.

Од палих анђела – сметови.

Занимљиво нигде на видику -

ни пукотине међу лишћем.

Пева мртво лишће. Одлучно

пева под засеченом стеном –

поток змијуља тамо где престаје шума

један шупаљ јелењи рог имитира шуму.

Јудеохришћани пободени у земљу

до колена – маске: црвени ширити.



Нововерци поломљени црни црепови

у некој башти уређеној крај сеоског

пута поплочавају стазу - онако од ока.

Главати цветови хризантема другосрбијанци

повијени – у строју немоћни да као летњи

свици полете у свет.



Много година доцније

сав се тај завичајни предео

изненада претворио у вечни лед.

Онај празни јелењи рог

штрчи из леда: уперен кажипрст.



Коминтернин кларинет.







НАГОСТ



Моја Србијо – шта бих са тобом

овако чворноват, а не полтрон?

Зар да наричем – као већина море;

да цркнем од самоће, колико до зоре -



не, неће бити тако. У своје име велим

нека сви знају: загробни глас ће тећи

пролећним поточићем - током целим.

Моја Србија, то сте ви српски роде!



Не тужим. Србија од свега више вреди,

и мада је пуки експонат. Узапћен у сефу

музеја. Привремено отет - себе штеди!

Познајем те идиоте избечене у блефу,



који су тако гнусну подлост учинили.

Примили се наших имена, а остали

у души туђа вера. Шта су нам урадили,

ти туђини - пилићи од квочке отпали.



Србијо моја – вајдо, сударају се стакленци

далеко за брдима у селу на раскршћу

по прашини. Дечја игра – ивањски венци

јутрошњи, капију красе, та види: не дршћу



као што људско тело чини страхом обузето.

Господ ће наш једини учинити нам свето

стање – одузеће непотребна странствовања.

Нек из кактуса избије цвет бео – без јадања.



Србија отаџбина – нестална, и таква, у даљини!

Са замишљеним људима заселим, ми се чини

на троношци. То моје голо сунце сија. Утекао

из отаџбине нисам. Причини сам на реп стао.