Из једног старог јутутунског рукописа / Светислав Стефановић

Ал' се сија!...

- Из једног старог јутутунског рукописа

Ал' се сија, ала блиста

К'о ноћ светла, к'о кал чиста,

Дична круна

Јутутуна!

На челу јој света слика,

Украдена, не знам коме,

Око ње се бисер-венци

Инвалидских суза ломе.

Бујну косу цемент-пудер

Краси к'о у доба стара,

У руци јој звече кесе

Сиротињске, пуне пара.

Чет'ри дивна скиптра има,

Чет'ри коца из Солуна,

Од танади на врх скиптра

Свијена је сјајна круна.

Утајивач, лопов, шверцер,

Кривоклетник: чопор звери

Крај ње игра, пије, ждере

И крви се подло цери.

Ал' се сија, ала блиста

К'о ноћ светла, к'о кал чиста,

Дична круна

Јутутуна! [1]

 Два света

У великој сам и раскошној сали,

Заносни валцер око мене бруји,

Мекане свиле витлају се вали

А злато сија и врела крв струји.

Све је блиставо, весело и лепо,

Осмеси љупки преко лица лете,

Све вам се жељи покорава слепо,

Све вам говори да су страсти свете.

Отворих врата, напољу снег пада,

На смрзла окна ветар га наноси,

А на каменом степену - о јада! -

Гладно и босо једно дете проси.

Модре му руке из дроњака вире,

Цвокоћу зуби а поглед му блуди

Као изгубљен, и у срж продире,

Док срце јеца из болесних груди.

Тад с позорнице овог јадног света

Завеса друга преда мном се диже,

И видех беду поносно где шета,

И јад за јадом пред њу како стиже;

Поворке дуге погрбљених људи

И уплаканих жена, црна јата

Мртвачких лица, испијених груди

И сувих тела од којих страх хвата;

 

Видех како се тешки милиони

Из намучених људских тела цеде,

И како раскош и богатство гони

Хиљаде деце у просјаке бледе.

Тад разумедох да је златник сваки

Плод суза које гладне мајке лију,

Да песма, гозба и осмеси лаки

За собом страшни срам и беду крију.[2]

Крадљивци

Била је зима, снег је шкрипао испод ђона.

На саонама лаким, уз јасни звекет звона

И равномерни топот, лећаху око мене

Госпође, скупоцено и топло одевене;

И господа с  дугим подбратком, и са јäком

Од самурова крзна с меком и фином длаком.

Помислих: мора бити врло пријатна њима

Та вожња; зимско јутро чудесних дражи има -

Кад блеснуше крај мене два оштра бајонета!

То два жандарма, гордо, тераху три детета

Чија прљава лица и погурена тела

Личаху пре на сенке што преко снега бела

Промичу но на децу. Шта ли су, Боже, крива

Та деца? Какав злочин њихова душа скрива?

Јесу л' убили кога те трпе ове муке?

Повезане им, жицом бакарном, модре руке!

Опасни су, без сумње. Да није од њих, неко,

Државни цемент крао, или је, можда, рек'о

За новац лаж некакву и заклео се криво,

Да би суд на смрт људе невине осуђив'о?

Да није, сиротињске, утајом диг'о паре?

Ил' је са државним новцем иш'о међ' коцкаре?

*

Та три јадника мала, шапну ми баба нека,

Без оца су и мајке, дошла су из далека

Подерана и боса, мада је зима хладна,

Једног се дана нашла (сва три су била гладна),

На улици, без крова, у великом граду.

Ето, зато, та деца крала су - чоколаду.[3]

Република

Ми не дамо да нас даве тмине

Усред ове трулежи и смрада.

У ком' радник под теретом гине

А нерадник ужива и влада! -

Ми стварамо Републику Рада!

Предрасуде презиремо старе,

Узрок људске беде и незнања,

Оне срца и умове кваре,

Гнушамо се глупих веровања! -

Ми стварамо Републику Знања!

Нама ниска и ропска имена

Поданика ни мало не годе,

Ни сервилност под којом, скривена,

Сва лукавства срамном злату воде! -

Републику, стварамо, Слободе!

Ми рушимо све што правда није!

Пркосимо сили која влада!

Око наше увек будно бдије

Над творцима зала и неправде! -

Ми стварамо Републику Правде! [4]

---

[1] Republika, VII/37, 10. 05. 1923., 1.

[2] Republika, VII/40, 20. 05. 1923., 1.;"Protiv tiranije"..., 72-73.

[3] Republika, VII/44, 03. 06. 1923., 1.; "Protiv tiranije"..., 71-72.

[4] Republika, VII/46, 10. 06. 1923., 2.

       = извор:

Светислав Стефановић

БУНТОВНЕ ПЕСМЕ

Приредио

Предраг Пузић

АРТАС, Нови Сад, 2005.