Д0годиће се оно што су генерације слободоумних људи чији културни корени потичу са ових простора, деценијама прижељкивале: Слободан Јовановић биће најзад судском пресудом рехабилитован и ослобођен жига ратног злочинца. Тако ће се дефинитивно завршити "Хронологија једног оспоравања" како је чланком у "Борби", децембра 1989, означен покушај да се помери тачка ослонца "правде" према Јовановићу коју је, књижевник Радован Зоговић још, онако острашћен, тек изашао из победничког партизанског рата, утврдио својим текстом, такође у "Борби", али 1946: "... С. Јовановић је био мрачњачки историчар, шестојануарски законодавац, један од зачетника и руководилац четничке сарадње са окупатором, "З" – идеолог."
Живорад Стојковић , касније приређивач Сабраних дела Слободана Јовановића у 12 томова, на скупштини УКС, 22 децембра, часно и за то време још увек храбро, изговара ове речи: "Слободан Јовановић није сарађивао са окупатором и зато предлажем да се изврши ревизија процеса Војног суда у Београду на коме је највећи српски правник и историчар, а ништа мање и антифашиста, осуђен на 20 година робије. Била би то прилика да изађу на видело многа историјска и судска документа не само о овом процесу."
Професор Правног факултета у Београду Данило Баста, чија је интелектуална аутобиографија везана за изучавање дела Слободана Јовановића, у својој књизи "Пет ликова Слободана Јовановића" Београд, 2003. у одељку "Слободан Јовановић као аналитичар тоталитаризма", дефинише да се почетком педесетих година XX века, научна мисао окренула једном новом проблему, а у њеном средишту је питање тоталитаризма. "Тај ’кратки век’ – пише Баста, на његовом измаку, како су га неки историчари називали и за које је он трајао од 1914. до 1989. године, био је, ипак, довољно дуг да се у њему испоље све страхотне последице тоталитарних диктатура – комунизма, фашизма и нацизма."
Јовановић се одмах укључио у расправу о тоталитаризму, јер, како тумачи Баста, он је са сеизмографске истанчаности свога духа и оштрине своје моћи запажања, био, тако рећи "предодређен" да проникне у природу и појаву тоталитарне државе.
Током скупа посвећеног делу Слободана Јовановића у САНУ 1998. опет са циљем да се укаже на значај дела Слободана Јовановића, 50 година од његове смрти, Десимир Тошић констатује да Слободан Јовановић као председник владе у Лондону није имао никакве независне могућности сабирања и контролисања информација које стижу из земље, зато што Британци не дозвољавају Јовановићу да влада непосредно саобраћа са својим министром војним у земљи, Михаиловићем, осим, искључиво, преко њих.
Даље набрајање аналитичких текстова о животу и делу Слободана Јовановића није предмет овог малог новинског чланка.
Међутим, овде се поставља суштинско питање шта ће се заиста променити у схватањима и образовању наше најшире публике када тема рехабилитације Слободана Јовановића престане да буде прворазредна, више не политичка већ чаршијска интрига и када дело Јовановића буде тамо где му је и место, у историји и књижевности. Да ли ће, како то код нас обично бива – све отићи у заборав јер је "проблем решен". Ко још из ове популације уопште нешто зна о Живораду Стојковићу, о суровим временима које, на жалост, оличава однос писца Зоговића према Јовановићу, ко зна још порекло имена Слободан кад анкете показују да је популарнији онај други Слободан из Хага. Да ли ће томе допринети и држава која овог енциклопедијског човека, родоначелника имена Слободан, неће промовисати у националну величину тако што ће реконструисати наставне програме, чијим би интелектуалним стазама требало да ходају све генерације иоле образованих Слободанових сународника .
Ову сумњу подстиче и чињеница да се ових месеци у Београду појавила документарна књига и ЦД "Аутобиографије уживо од Слободана Јовановића до данас" са јединим снимком гласа Слободана Јовановића из 1943. Па кога би још и то занимало кад овом издавачком подухвату, пажњу нису посветиле ни културне редакције дневних листова, ни престоничке телевизије, ни библиотеке у Србији, ни Адвокатска комора, чији председник "води спор" око рехабилитације, ни локалне радио станице којима се као на длану сервира готов производ, плод који само треба убрати.
Хоће ли нас чин рехабилитације ослободити одговорности пред самима собом, како смо дужни да овом врснику Вука и Доситеја омогућимо проходност ван научних кругова, међу обичан свет. Тако би бар неко имао знањем да се похвали. Јер ако тако не буде, ако тај Јовановић не дође на право место у националној култури, и даље ће новине којима је ударна вест "Обесила се у цркви", бити најчитаније у Србији.
Дакле, професоре Јовановићу, Ви сте своје урадили, а сада је прилика да прихватимо шансу коју сте нам пружили.
новинар Радио Београда= извор: АРХИВ Политике
______________________
За претрагу архиве "ПОЛИТИКЕ ONLINE" одаберите датум у календару. Кликом на датум добићете све текстове објављене тог дана на сајту "ПОЛИТИКА ONLINE" разврстане по рубрикама. Архива датира од 02.07.2006.Документација "Политике"
Ми чувамо историју ваших породичних новина.
Сви текстови од првог броја до данас, и 1.000.000 фотографија!
Нема коментара:
Постави коментар